Matijević: Finaliste za Ninovu nagradu čitaću posle bure

U pojedinim trenucima sam mislio da neću ući ni u širi izbor, a u pojedinim da ću sigurno ući u najuži. Veću je ulogu imalo moje trenutno raspoloženje nego ozbiljno rasuđivanje, kaže Vladan Matijević, autor romana “Sloboda govora”, koji je bio jedan od sedmorice finalista za Ninovu nagradu u razgovoru za portal NovaS, pre objave dobitnika nagrade.

Vladan Matijević, autor 13 knjiga poezije, romana, eseja, memoara, drama i priča, dobitnik je svih važnijih domaćih književnih priznanja, a za roman “Pisac izdaleka” (2004) osvojio je Ninovu nagradu za roman godine. Sa romanom “Sloboda govora”, objavljenim proletos, našao se među sedmoricom finalista za ovo predstižno priznanje za 2020. godinu.

– Otišao sam da kupim poslednji broj NIN-a, i to bi bilo sve od mojih reakcija – opisuje Matijević kako je dočekao vest da mu je roman u najužem izboru.

Zadovoljan je, kaže, recepcijom “Slobode govora”.

– Zadovoljan sam, ako se uzme u obzir da zbog situacije sa pandemijom nisam održao nijednu promociju i da sam tehnološki inferioran u odnosu na prosečan svet da bih taj minus nadoknadio putem društvenih mreža – navodi Matijević.

Roman “Sloboda govora”, smešten u savremenu Srbiju, na površini je triler sa misterioznim nestankom i ubistvom istraživačkog novinara Saše Čomskog i njegovim kolegom i prijateljem iz studentskih dana Vladimirom, uvučenim u kafkijansku atmosferu u kakvoj ništa nije kao što naoko izgleda. Iza zapleta i obrta, otkrivaju se erozija vrednosti i podele u društvu u poslednje tri decenije, politički interesi, mehanizmi gušenja slobode, lični promašaji i izdaje…

Upitan kako bi opisao svoj roman nekome ko ga nije pročitao, Matijević kaže:
– Rekao bih da roman preispituje mogućnosti pojedinca da u javnoj sferi bude i ostane etičan… Rekao bih da je roman o prijateljstvu u smutnim vremenima… Rekao bih da ne može poslužiti kao uspavanka…

Pored “Slobode govora”, u najužem izboru bili su i “Kontraendorfin” Svetislava Basare, “Ljudi bez grobova” Enesa Halilovića, “Što na podu spavaš” Darka Cvijetića, “Ništa nije ničije” Bojana Savića Ostojića i “Pod oba sunca” Ognjena Spahića.

– Poslednjih meseci čitam svetske klasike, u pitanju su Uve Jonzon i Henri Džejms. Planiram da početkom februara, kada se prašina slegne, započnem sa čitanjem romana iz najužeg izbora. Za sada sam većinu tih romana nabavio – kaže Matijević na pitanje koliko je stizao da prati prošlogodišnju književnu produkciju i da li je čitao romane ostalih finalista.

U finalu je bio i Matijevićev sugrađanin Savo Stijepović, a u širim izborima bilo je još nekoliko pisaca iz Čačka ili onih vezanih za taj grad. Čime to Matijević objašnjava?

– Grad u kojem živim dao je mnogo velikih pesnika, mislim na Branu Petrovića, Branka V. Radičevića, Aleksandra Ristovića… Pa i danas u njemu žive dobri pesnici, da pomenem Živorada Nedeljkovića i Oliveru Nedeljković, a sada se pojavljuje i veći broj proznih pisaca koji traže svoje mesto pod Suncem i sve nagoveštava da će ga ubrzo naći. Među njima je svakako i Savo Stijepović – navodi Matijević.

Ninovu nagradu prate i polemike, sa jedne strane je grupa pisaca koja je odlučila da svoje romane ne šalje na konkurs, a sa druge je žiriju stiglo rekordnih 212 knjiga. Kako autor “Slobode govora” gleda na sve to?

– Nedeljnik NIN dodeljuje nagradu i samim tim sastavlja žiri. To pravo im niko ne može osporiti. Mi pisci imamo neotuđivo pravo da svoje romane ne šaljemo na konkurse za nagrade koje u sebi imaju nešto što nam nije po volji, to nas niko ne prisiljava. A polemika je dobra jer provocira i teme koje nisu u čvrstoj vezi sa samom Ninovom nagradom. No, ni u nju ne mora da se uključi onaj koji to ne želi. Za sada je sve stvar ličnog izbora i neka tako ostane – zaključuje Matijević.

Izvor: Nova.rs  Autor: Matija Jovandić

_________________________________________________________________________