Metohijski sfumato

Првенац завичајне ауторке Душице Филиповић „Метохијски сфумато”, потресно сведочанство о страдању српског народа на Косову, представљен је у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис” у петак 21. фебруарa.

Ова књига и по својој композицији и по садржају представља комплексан наративни мозаик. Састављена је од шест поглавља који су на граници поезије и прозе. У тој великој шкрињи преливају се басме, бајалице, песме, сведочења, легенде, приче, молитве уз сталну смену светлости и сенки. Видимо претке, језик, културу и народ као нити које су заплетене у ткању једног света који нестаје.

Ауторка је на почетку свог обраћања напоменула да ово емотивно вече сматра врстом уздарја зато што је ово поднебље њеног одрастања и школовања. Са жељом да напише књигу о Косову, читаву деценију је градила приче за ову књигу, једну по једну.

– Морате да изврнете себе, да се потпуно испразните да бисте онда могли да осетите ту неку пуноћу коју онда пренесете другима – рекла је ауторка. У наслову књиге је сфумато, ликовна техника која меша светла и сенке избегавајући оштре ивице и граничне линије, а коју је користио Леонардо да Винчи.

А ауторка, стојећи испред Мона Лизе и сетивши се косовских предела, покушала је да редефинише технику сфумата кроз форму књиге тиме успешно направивши синергију књижевне речи и ликовног израза.

Душица Филиповић рођена је у Чачку 1971. године. Основну школу похађала је у Гучи, а потом Гимназију у Чачку. Дипломирала је Српску књижевност  и језик на Филолошком факултету у Приштини, магистрирала на Филолошком факултету у Београду, где је одбранила и докторску дисертацију. Предавач је на Факултету савремених уметности у Београду.

„Метохијски сфумато” је њена прва књига и потресно сведочанство о страдању српског народа на Косову.

О књизи је веома похвално говорио професор, књижевник и публициста Владимир Димитријевић,.

– Душица Филиповић спада у велике жене српског народа – казао је додајући да ову књигу види као донкихотски подухват и уз наду да ће ауторка остати на том путу. Осврнувши се на начин на који су представљени ликови српских жена које у овом делу блиставо сијају, као и на њихову снагу и величанственост, закључио је да је цела књига изванредна.

У тексту под називом „Завичај свих који умеју да заплачу” библиотекарка и књижевница Оливера Недељковић, која није могла да присуствује, између осталог је записала да је ово дело „књижевно остварење високе вредности, снажног емотивног набоја и скоро несагледивог тематског обухвата” .

Са ових страница закључујемо да завичај нема јасне границе, као да је насликан техником из наслова књиге, али га можемо одредити као језик, народни говор из кога се преливају и смисао и лепота. Текст је прочитала библиотекарка Марина Белић.

Програм који је водила библиотекар Тијана Бежанић одржан је у оквиру манифестације 26. „Штампана реч”.

_____________________________________________________________