Mlada Čačanka uskoro objavljuje prvi roman

Čačanka Dragana Stojanović (18), učenica III razreda društveno jezičkog smera Gimnazije, završila je i 4. avgusta objaviće svoj roman prvenac Kupe broj 4. Knjiga je autobiografska i govori o zabranjenoj ljubavi između dvoje mladih različite veroispovesti, nerazumevanju sredine, porodice, zatvorenosti mladih…

Knjiga će biti objavljena 4. avgusta jer je Dragana upravo počela da je piše tog dana, u kupeu broj 4. vraćajući se vozom iz Bjelog Polja za Čačak.

Dragana Stojanović

-Tema knjige je zabranjena ljubav. Živimo u vremenu kada je čudno ako se neko zaljubi u nekog ko je drugačiji. Moja prva ljubav jeste baš sve to što nije trebalo da bude, ali sam kroz priču dokazala da je itekako trebalo da je bude i da nigde nisam pogrešila. Moj bivši dečko je musliman, a ja sam u knjizi opisala naše upoznavanje, druženje, njegovu veroispovest koju sam pokušala da idealizujem, kao i moju veru, moje i njegove praznike, pokušala sam da je približim ljudima, da to nije strašno što žene nose maramu, kao što nije strašno upoznati takvu ženu. Štaviše je i čast, jer može mnogo toga da se nauči. Takođe, njima sam pokušala da približim ono što nosi naša vera, Božić, Vaskrs, kako ih slavimo.

• Ko se sve protivio vašoj vezi?

-Protivili su se svi. Ja ne mogu da kažem da su se protivili moji roditelji, zato što moji roditelji znaju da ja sve radim glavom pa tek onda srcem. Kada sam njega upoznala prvo je radilo srce, a protivili su se moji prijatelji. Nažalost, mnogo smo se zatvorili, ovo je sredina u kojoj ne prihvatamo drugačije ljude. Oni su sve to vremenom prihvatili ali kasno. Njegovi prijatelji su sa druge strane bili uz nas, ali ne baš i njegovi roditelji, porodica. Ni jednog trenutka nisam pisala negativno ni o prijateljima ni o roditeljima, ali pričala sam o onome što ja osećam. Mislim da će se dosta ljudi pronaći u knjizi.

• Od koga ti je najteže palo protivljenje?

-Najteže mi je palo protivljenje koje je dolazilo od mog mlađeg brata. Bilo mi je čudno da se on protivi. Rekao mi je šta će ti to u životu. Ima 12 godina i ne znam odakle to da u tom uzrastu imaš predrasude prema bilo kome, da nekoga ne voliš. Sa druge strane najveću podršku sam dobila od dede i bake. Deda mi je najveća podrška i mislim da to neće biti niko kao on.

• Zašto su mladi danas toliko zatvoreni prema drugima i drugečijem, i pored mogućnosti koje im pružaju savremene tehnologije kada je komunikacija u pitanju?

-Mislim da sve to radi politika. Kada nemate pravu politiku najlakše je ponuditi laka rešenja i okriviti nekoga zašto vam je loše. Mi mladi ne bi trebalo da to tolerišemo i da na to pristajemo. Moja iskustva sa vršnjacima iz drugih zemalja su prelepa. Stekla sam prijateljstva koja će, sigurna sam, trajati ceo život. Kada odeš kod njih svi će tamo da te dočekaju kao Boga, ne oseća se svuda ta razlika kao kod nas, u našem gradu, iz ne znam kog razloga. Kada sam bila manja stalno sam išla na Ravnu goru, govorilo se o četnicima, i ja nisam znala ni za šta drugo osim za to. To mi je bilo zanimljivo ali nisam razumela suštinu toga. Onda sam odrastala tako da samo treba da volim svoje, naše ljude, da ne treba da poštujem druge, dok nisam došla u situaciju da su mi mnogo više u susret izlazili ljudi koji su druge nacije ili vere. Ne znam zašto kod nas ljudi reguju burno na drugačije od sebe.

• Da li je neko od njih dolazio u Čačak?

Jedna prijateljica je dolazila u Čačak iz Novog Pazara i bila je malo uplašena. Rekla je da će doći sledeći put ali da mora da se pripremi. Malo su je čudno gledali jer je nosila maramu.

• Ima li roman srećan kraj?

– Kraj je veoma čudan. Mi smo se razišli ali ostala je suština, ono kroz šta smo prošli na putu odrastanja, sve ono za šta smo se borili i ono što je najbitnije, to je da smo izvukli pouku iz toga. Iako više nismo u vezi na kraju se nalazi rečenica – kunem se da ćemo za 50 godina večerati za istim stolom. Ne znam šta će desiti u međuvremenu.

• Da li je neko imao priliku da pročita knjigu?

-Moju knjigu pročitao je samo moj bivši dečko. Sviđa mu se naravno, ali je malo uplašem. Kaže: Samo se nadam da nas neće niko kamenovati kad bude pročitao knjigu.

• Odakle ljubav prema knjizi?

Još od malih nogu sam počela da čitam. U osmom razredu sam išla na Republičko takmičenje iz recitovanja, odsrasla sam uz unuku Dobrice Erića. Za rođendan sam uvek tražila da mi se kupuju knjige i one su svuda po mojoj sobi. Ne volim materijalne stvari.

• Čačani su te prvi put upoznali kada si organizovala skup podrške za usvajanje Aleksinog zakona.

-Ideja za skup došla je od mog prijatelja iz Novog Sada koji je nepokretan ali je veliki borac i veliki čovek. Danima je u Novom Sadu sedeo u kolicima i držao transparent na kome je pisalo Želimo Aleksin zakon. Dobio je veliku podršku svojih sugrađana je pa sam i ja odlučila da organizujem skup u Čačku. Zajedno sa svojim prijateljima prijavili smo skup, došli su ljudi, razgovarali smo. Meni je bilo drago da u 21. veku nisu bitne samo materijalne stvari već da vidimo šta se to desilo sa Aleksom, da li je neko odreagovao onako kako je trebalo, zašto je škola ćutala? Moje prvo pitanje je svima zašto ste ćutali? Kada bi se ne daj bože to desilo nekome mom ja ne znam da li bih to tako hladne glave podnela kao Aleksini roditelji. Ne znam zašto su profesori ćutali. Oni će nastaviti da žive, biće zajedno sa svojom decom, sa roditeljima za praznik, a šta će biti sa Aleksinim roditeljima? Moramo se boriti da se više ne ponovi ni jedan Aleksa. Ne treba da se plašimo ali moramo prestati da ćutimo na nasilje oko nas.

Upoznajte Čačanku koja piše citate na Instagramu