Najveći monarhista i najveći anarhista na svetu

Tokom nepunih pola veka koliko u ovoj formi u izdanju čačanskog Kulturnog centra (do nedavno Dom kulture) i Umetničkog društva Gradac egzistira časopis za književnost, umetnost i kulturu Gradac uredništvo predvođeno Brankom Kukićem se svojski trudilo da svaki novi broj bude svojevrsni uređivački i izdavački poduhvat.

Što je uostalom ključni razlog zbog koga je Gradac za kratko vreme stekao kultni status i zbog čega poštovaoci književnosti, umetnosti i kulture sa nestrpljenjem očekuju svaki novi broj.

Mnogo je tema i ličnosti kojima su se Kukić i ekipa bavili u predhodnih 228 brojeva časopisa, ali postoji nešto što se svih ovih godina sa nestrpljenjem iščekivalo. Drugim rečima bilo je pitanje dana kada će se uredništvo Gradac uhvatiti u koštac sa jednom kompleksnom i intrigantnom ličnošću o kojoj je vremenom mnogo toga rečeno ali nikad dovoljno da bi to zadovoljilo znatiželju poštovaoca umetnosti.

Stoga nema sumnje da će novi dvobroj časopisa Gradac, posvećen liku i stvaralaštvu Salvadora Dalija, koji je u knjižare stigao krajem juna, pobuditi veliku pažnju čitaoca. Kako dobrih poznavalaca umetničkog opusa čoveka koji je živeo umetnost, tako i onih kojima su slikarstvo i umetnost u životu poslednja rupa na svirali i kao takvi nisu imali priliku, a verovatno ni preteranu želju da se upoznaju sa Dalijevim stvaralaštvom, ali ih je fascinirala i fascinira nedokučiva enigma za kakvu posle tolikih tekstova, eseja, analiza decenijama posle smrti slovi Salvador Dali.

Dali je pred vratima

Najveći deo novog Gradca posvećen je tekstovima koje je o sebi, svojoj i umetnosti uopšte pisao sam Dali, dajući nam tako priliku da iz vizure svojevrsne umetnikove introspekcije sagledamo njegovo stvaralaštvo i okolnosti u kojima je nastajalo, ali i odnos prema nekim savremenicima poput Lorke, Pikasa ili Bretona. Na drugoj strani tu su tekstovi koje potpisuju Luis Permanje, Andre Breton, Džerald Fišer, Miro Glavurtić, Milenko Pajić, ali i stihovi koje su Daliju posvetili Frederiko Garsija Lorka i Pol Elijar.

Što sve skupa ostavlja dovoljno prostora da bi se proniklo u dubinu Dalijeve ličnosti i umetnosti, pa bilo da je reč o slikarstvu ili njegovom književnom radu, po mnogim ocenama značajnom koliko i Dalijev slikarski opus.

Umetnik ne zavisi od Istorije

Sramota i bruka „socijalističkog realizma“ jeste u tome što je on potpuno lažan. Tu uopšte nije reč o „duhovnom stvaralaštvu“ putem koga čovek pokušava da omogući sebi pristup novim tekovinama spoznaje ili osećajnosti.Reč je o nečemu upravo sasvim suprotnom. Reč je o tome da se na najponizniji birokratski način služi određenom birokratskom i državnom sistemu a na štetu svake druge Države – i svega ostalog.

Dobar dan, Pikaso!

Istine i laži  – Salvador Dali protiv soc – realizma – 05. 1952

– O Dalijevo ime nije moguće oglušiti se, niti je moguće zaobići njegovu pojavu kada je reč o modernom slikarstvu. Ako je tako, onda je dobro da se nešto o njemu kaže. Salvador Dali je tu i lupa na vrata, želeći da nam kaže sve o sebi i na svoj način; da nam na poslužavniku iznese samog sebe, kao što je to učinio dvema knjigama: Tajni život Salvadora Dalija i Dnevnik jednog genija. One imaju zajedničku temu život i rad Salvadora Dalija. Te knjige je napisao u svoju slavu, ne obraćajući pažnju na biografe koji su već pristizali. Posle tih knjiga Salvador Dali je stekao i književno ime. Govorilo se da je vanredan hroničar, a što se tiče njegovog egzibicionizma, nalazili su da je daleko superiorniji od onog Rusoovskog i Židovog… Mišel Deon, u predgovoru Dnevniku jednog genija, napisao je da je Salvador Dali istinski pisac, a ovaj kritičar neće ostati usamljen u svom stavu – objasnio je Miro Glavurtić u poglavlju jednostavno naslovljenim Salvador Dali.

Život Salvadora Dalija, a samim tim i njegov umetnički izraz, obeležile su brojne kontraverze na osnovu kojih su izgrađeni brojni mitovi utemeljeni na osnovu poluistina poput tvrdnje onog o njegovoj fasciniranošću Adolfom Hitlerom i nacizmom, a koja je prethodila razlazu sa nadrealistima.

– Objašnjavao sam mu da ja ne mogu biti nacista, jer ako Hitler osvoji Evropu odzvoniće svim histericima moje vrste, jer je i u Nemačkoj s njima postupao kao sa degenericima. Najzad, i sam elemenat ženstvenosti, koji pridodavah Hitlerovoj ličnosti, beše dovoljan da me shvate kao ikonoklastu nacizma. Konačno, bili su uvereni u moju nevinost, ali je trebalo da im podnesem neki dokumenat ili drugi nekakav dokaz, iz koga bi videli da nisam neprijatelj proletarijata. Ja im to nisam mogao podneti iz jednostavnog razloga što nisam imao nikakvih osobitih osećanja ni „za“ ni „protiv“ proletarijata. Istina se pokazala jasno: nije bilo moguće biti potpuni nadrealista u grupi koju inspirišu političke struje – naveo je umetnik u tekstu naslovljenom Ja, Salvador Dali koji je prevela Rada Đukić.

Lucidni red ludila

Osobenost ličnosti, vanserijski talenat i dvosmislenost i protivrečnost, kako objašnjava Branko Kukić u uvodniku novog broja časopisa Garadac, uticali su na činjenicu da su o Daliju i njegovom umetničkom opusu izrečeno mnogo toga što se može oceniti kao površnost već i kao ordinarna glupost nastala iz želje raznoraznih demistifikatora da se proglase neprikosnovenim tumačima lika i dela Salvadora Dalija.

– Reći bilo šta o idejama i mislima Salvadora Dalija znači biti u idealnoj prilici da se izrekne besprekorna glupost. Svaka Dalijeva ideja je u centru sublimacije čovekovog uma jer je neopterećena zamkama didaktičnosti, držanja pridika, zadrtosti i ispraznosti. Njegove ideje su čista dvosmislenost, protivrečne su samima sebi, ali i celom prirodnom sistemu, što je najpouzdaniji znak uzvišenosti ljudske imaginacije i stanja, kako Dali kaže,„permanentne intelektualne erekcije“. Prema njegovom ubeđenju, nije tajna u tome da svet funkcioniše onako kako je to zakonima čovekove logike ustrojeno. I čovekova logika je deo jedne velike nelogičnosti koja se uočava kada se suočimo sa svim mogućim načinima planetarne organizovanosti. Sve može da bude obrnuto, nasuprot, da dubi na glavi, da bude protivrečno samom sebi samo ako mi to želimo („Mlinovi prave brašno. Ja od mlinova pravim brašno“). Svima je jasno da u svetu vlada nered razuma. Potrebno je da zavlada lucidni red ludila. Potreban je ludi realizam. Samo tako bi svet mogao da spozna svoju devedesetprocentnu ispraznost, nemoć i odvratnu pohotu za posedovanjem svega i svačega („Većina budala ima potrebu da radi kako bi zaradio pare. Ja imam potrebu da zaradim pare kako bih radio u miru“). Jedino tako bi svet uvideo kako je znanje jednako neznanju, i da se u tom neznanju krije jedan drugi, paralelni život – navodi u uvodniku Branko Kukić, priređivač i urednik novog broja časopisa Gradac.

Svestan činjenice da je Salvador Dali prevashodno bio slikar bez koga bi istorija moderne umetnosti bila itekako nedorečena i štura priređivač novog dvobroja Gradca je veliki deo prostora posvetio tekstovima koji se bave Dalijevom tehnikom. Na ovaj način čime vešto je izbegnuta zamka da se jedan istinski genije, nadvremenski umetnik i njegovo delo svedu u okvire njegove ekscentričnosti i egzibicionalizma na kome su tokom često potencirali priređivači publikacija posvećenih Salvadoru Daliju. A kada se sve to ima u vidu onda je krajnje neumesno i deplasirano reči kako je novi dvobroj časopisa Gradac posvećen Salvadoru Daliju nešto što treba da se nađe na polici za knjige u svakoj kući koja drži do sebe.

Aleksandar Arsenijević

 _____________________________________________________