Prethodni članak
Нека живи лепа реч – она ће спасити свет
Антологија писаца „Савремене српске прозе” у издању Народне библиотеке „Јефимија” из Трстеника представљена је у понедељак, 4. новембра у Градској библиотеци Чачак, а у оквиру четврте по реду манифестације „Дани Вука Караџића”.
Промоцији је претходило отварање изложбе посвећене истоименој манифестацији коју ова трстеничка установа културе предано организује већ 40 година. Ко је оставио трајни печат у српској књижевности представили су аутори поставке Верољуб Вукашиновић, Јелена Думановић и Ана Павловић, а у име организатора говорили су Данијела Ковачевић Микић, Сања Перовановић и Тијана Петрић. Вече су улепшали чланови Хора чачанске Гимназије који води проф. Мирјана Јаневска.
Манифестација „Савремена српска проза” одржава се од 1984. године у Трстенику и састоји се из целина „Књижевни портрет” једног писца и „Округли сто”. А како наводи Верољуб Вукашиновић, дугогодишњи директор Народне библиотеке у Трстенику, настала је у част књижевника, критичара и професора који су потекли из тог краја, попут Добрице Ћосића, Антонија Исаковића, Мирослава Егерића, Миодрага Ибровца и др.
Тако је једно мало место, захваљујући прегалачком раду, уписано као значајна тачка на културној мапи Србије, што показује и ова путујућа документарна поставка. Осим богате колекције зборника радова она обухвата и фото-паное који приказују хронологију и теме сусрета, као и уметничке слике односно портрете појединих писаца, а које ће чачанска публика моћи да погледа до 11. новембра.
Светковина посвећена писаној речи изнедрила је и Антологију писаца „Савремене српске прозе” коју је приредио Верољуб Вукашиновић у сарадњи са проф. др Михајлом Пантићем, а за коју је поговор написао Марко Недић. Књига обједињује разнолике књижевне текстове, од реалистичких до постмодернистичких, и представља прави књижевни шведски сто, како је истакла Данијела Ковачевић Микић.
– Коју год причу да отворите и прочитате нећете погрешити. Можда сви писци заступљени на трстеничкој манифестацији неће у вредновањима будућих генерација критичара имати подједнако важну улогу и подједнако важно место у историји српске књижевности, али свака овде заступљена прича јесте проза високе уметничке вредности што ову антологију препоручује за све библиотеке и нарочито за библиотеке средњих школа и факултета – нагласила је.
Својеврсни зборник, збирка или хрестоматија садржи приче из којих исијава „снага слободе речи” што је и дочарано одломцима из дела Виде Огњеновић, Михајла Пантића и Владана Матијевића, а које су прочитале Сања Перовановић и Тијана Петрић.
Стављајући у жижу културних догађања током протеклих деценија имена Слободана Селенића, Милорада Павића, Светлане Велмар Јанковић, Горана Петровића, Милована Данојлића, Давида Албахарија и многих других – Трстеник доказује да је, иако мала варош, заправо престоница српске прозе, онолико колико је Чачак престоница српске поезије захваљујући Дисовом пролећу.
________________________________________________________
Čuvari dela Vuka Karadžića je družina nekoliko čačanskih profesorki u penziji i pred penzijom i nekoliko istripovanih lokalnih „književnica“ koje same o sebi misle sve najbolje, jedne o drugima sve najgore, a zajedno samo one same sebi daju na značaju. Upravo mladi talentovani pisci i ne mogu da se pokažu i dokažu u ovoj sredini og tih „čuvarki“ ograđenih njihovim svetim trojstvom, ćirilicom, tradicijom i religijom, a tek posebno ako nove nade ovog književnog prostora oodskaču po svom književnom stilu od njihovog, ili ako im se nedovoljno ulizuju ili ne žele da se druže u tom krugu u kojem se pored brige o lepoti pisane reči posebno vodi briga o lepoti ogovaranja ljudi iz kulturnog miljea ove sredine koji im nisu bliski i kojima nisu te tetke ni do kolena. Ta vesela družina „čuvarki“ bi mogla malo da nas odmori od njihovog samopromovisanja i često degutantnog samohvalisanja koje nikome živom osim njima i njihovim najbližima nije ni zanimljivo, ni potrebno. Tačno je da se iz te želje za samopromovisanjem odvijaju i neke aktivnosti koje se mogu oceniti kao korisne, ali sam taj amorfni način predstavljanja rada tog udruženja nije baš neki veliki podsticaj drugima da lepa reč živi, već je pomagač njima da ojačaju sopstveno uverenje da lepa reč živi baš zahvaljujući njihovom doprinosu. Jedva čekam da se tetke „čuvarke“ napale posle ovog komentara, jer sujeta u tom književnom svetu neostvarenih je najveće sladostrašće.