Nezaboravni susreti

Родољуб Петровић некадашњи новинар Радио Чачка, Политике и Танјуга, публициста и бивши народни посланик и градоначелник (тада председник Скупштине општине) Чачка, преминуо је након краће болести, почетком ове године, недочекавши излазак из штампе његове последње књиге „Сусрети који се не могу заборавити„.

Током свог плодног рада као новинар и публициста приредио је књигу студија и путописа „Чачак у прошлости” (1993), путовао је широм света, посетивши око педесет земаља Европе, Америке, Африке и Азије, како је једном изјавио: „Од Хаваја до близу Хималаја.” Од 1982. до 1987. у „Чачанском гласу” имао је стални осврт „Шта ми се догађа”, а у „Чачанским новинама (2008-2014) колумну „Наш пут у Европу”…

Приредио је књигу студија и путописа „Чачак у прошлости” (1993), допуњено издање (1995). Аутор је и новинарских записа „Овако је било” (1999) и монографија „Прича о Љубићу” (2004) и „Љубићки векови – два столећа од легендарног боја” (2015).

Књига „Сусрети који се не могу заборавити“ представља збирку његових записа о сусретима са људима који су сваки на свој начин оставили траг од значаја за Чачак и Србију.

О овом публицистичком делу Родољуба Патровића његов близак сарадник и дугогодишњи пријатељ професор Миливоје Стефановић каже следеће:

– Кад неко ко је новинар, као што је аутор ове књиге Родољуб Петровић, након што је написао и објавио хиљаде новинских текстова (од извештаја, интервјуа, коментара, колумни, репортажа па до путописа), као и неколико књига („Чачак у прошлости” 1993., „Овако је било” 1999., „Љубићки векови – два столећа од легендарног боја” 2015.) има потребу да се још једном огласи новом књигом – онда то може значити, пре свега, само једно: у питању је својеврсни покушај сажимања професионалног, ауторског и животног искуства. На који начин је то аутор „Сусрета који се не могу заборавити” учинио?

Најпре, одабиром ових стотинак појединачних текстова, углавном хронолошки поређаних, од којих је претежна већина била објављена у време кад је и настала. Остатак текстова који се први пут објављују у овој књизи, преузет је из личне архиве аутора, као и неколико дневничких белешки.

Такође, највећи број текстова се односи на „сусрете који се не могу заборавити” које је Родољуб, не само као новинар, већ и као политичар и функционер (председник Општине Чачак, народни посланик, итд.), односно приватна и јавна личност, имао са веома различитим кругом људи. Тако нам Родољуб у тим биографским цртицама о другима заправо склапа један сложен мозаик о сопственом доживљају света и времена.

То је урађено непретенциозно, без сувишног психологизирања, без накнадног проблематизовања ставова и оцена које су те личности износиле – дакле, via facti, онако како је било и како је аутор то тада доживео.

Критеријум избора личности потпуно је ауторски субјективан и на први поглед готово насумичан. У садржају ове књиге можемо пронаћи личности почев од патријарха Павла, академика, познатих политичара и највиших државних функционера, најзначајнијих књижевника, научника, уметника, спортиста, генерала, директора, привредника итд. – све до мноштва тзв. обичних, малих људи, најчешће Чачана.

Па, опет шта спаја тих стотинак генерацијски, пореклом, образовањем, статусом, професијом, интересовањем, склоностима, темпераментом и навикама неповезаних личности?

Шта је то што их је окупило на исто, додуше имагинарно, место: унутар корица ове књиге? Исувише би било једноставно и лапидарно рећи да је до тога дошло пуком заслугом аутора. Јер, аутор није ове личности „привео” у своју књигу подразумеваном употребом ауторске имагинације и уметничке слободе. Напротив, ова књига садржи строго документарну грађу.

И управо у томе је њена највећа вредност, њена дискретна мајсторија. Аутор, који се иначе не истиче ни у разговорима, ни у поступцима и гестовима приликом ових сусрета, често невидљив – забележио је вештом руком, без сувишних детаља, оно најбитније: дух времена и прилика који су те, накнадно и за потребе ове књиге, одабране личности исијавале као своју ауру.

Ни једна од ових стотинак животних прича, понекад и пуке анегдоталне природе, није урађена стереотипом интервјуа. Уосталом, већину тих сусрета који се не могу заборавити, Родољуб није реализовао као професионални новинар. Отуда, аутор лаконски бележи конкретне околности посредством којих је и дошло до сусрета са толико различитих личности.

Тако је, Родољуб Петровић, записујући ове кратке биографске цртице о другима, написао својеврсну аутобиографију. При том, одмах би требало појаснити две ствари: најпре, не ради се о записима где он друге види и доживљава пројектујући у њих сопствена људска ограничења, као ни, обрнуто, сопствене идеале.

А потом, са неколико изузетака, описани сусрети се односе на неку врсту „повлашћених тренутака” који су се непоновљиво десили – ма шта да су били мотиви, или напросто околности, посредством којих је до њих дошло. Другим речима, аутор је макар имплицитно настојао да своје постојање не само прикаже као живот међу и са људима, већ као живот који се одиграва у другима, као што се животи тих других одигравају у њему.

На крају, какав је свет о коме сведоче ови незаборавни сусрети? Укратко, њега можемо описати као свет који непрекидно ствара неизвесне догађаје чије је разјашњење невероватно.

Неки би такав свет, или прецизније такву епоху именовали као општу кризу, живот у „интересантном” времену – али то је олако изречено објашњење које се универзално може пренети на целокупну историју човечанства. У сваком случају, осећање несигурности и неверице пред оним што се догађа представљају неку врсту најраширенијег ресантимана савремених људи.

Традиционалне хуманистичке науке, са својим појмовним и методолошким апаратом, једноставно нису у стању да објасне карактер и природу савремених дешавања, нити да предвиде њихове последице. Због тога се појављују паранаучна објашњења која се, без обзира на веома различите садржаје, као и на њихову различиту идеолошку, политичку и културолошку употребу, једним именом називају „теорије завере”.

Родољуб Петровић

Био је председник Актива новинара Западне Србије, члан Председништва Сталне конференције градова Југославије и председник Организационог одбора Дисовог пролећа.

Добитник је више значајних признања: Годишње награде Тањуга „Велибор Поповић” (1999), Награде за животно дело „Савеза новинара Србије и Црне Горе” (2012) и Децембарске награде, највећег признања Града Чачка, (2012), захвалница „Таковски устанак” Општине Горњи Милановац (1994) и Свете српске царске лавре Манастира „Хиландар” на Светој Гори у Грчкој ( 2011)… Крајем 2022. године додељена му је још једна награда, овог пута Златна значка Културно-просветне заједнице Србије.

Можда се Родољуб Петровић, због мање-више сличног доживљаја света (свеједно да ли дискурзивно или интуитивно, из скромности или из осећања тачности), није определио за сведочење о усуду сопственог живота писањем у првом лицу (што је иначе најчешћи случај са мемоарском литературом). Уместо помало инфантилног „ја па ја”, он је, да би нам понешто рекао о себи, одлучујућу реч дао другима.

Да на самом крају наведем мисао Жана Бодријара: „Тако тајна филозофије може и не бити у самоспознаји, нити у сазнању куда идемо, него да идемо куда други иде, не да сањамо себе, него да сањамо оно што други сањају, не да верујемо у себе, него да верујемо у оне који верују” – каже Миливоје Стефановић у предговору књиге.

__________________________________________________________________________