NOVEMBAR MESEC FILOZOFIJE: Potreba društva za filozofijom

Pored toga što se trećeg četvrtka u novembru obeležava svetski dan filozofije, cela 2024. godina protekla jeu znaku Imanuela Kanta (1724-1804) i njegovog tristotog rođendana. Tim povodom je i čačanski Kulturni centar, u saradnji sa nacionalnom manifestacijom Novembar mesec filozofije,organizovao prigodnu tribinu Etika od Sokrata do Kanta.   U sredu, 20. novembra, čačanska publika je imala prilike da posluša izlaganja prof. dr Slobodana Kanjevca, Bojana Nedeljkovića i dr Aleksandra Lukića, koja su slušaocima živopisno predstavila kompleksnu temu razvoja etike kroz istoriju.

Otvarajući seriju izlaganja, prof dr. Slobodan Kanjevac, predsednik Srpskog filozofskog društva, skrenuo je pažnju na potrebu za očuvanjem kulture i činjenicu da ne postoji kultura jedne zemlje bez filozofske kulture. Polazeći od Aristotela i podele na dijanoetičke i etičke vrline (teorijske i praktične) uviđamo da je danas, u svetu tehničkog načina promišljanja, potreban sklad između te dve vrline, a ne dominacija jedne nad drugom. Takođe je skrenuo pažnju na tradiciju filozofije u Čačku, bilo da su u pitanju filozofi koji su rođeni ovde, kao Andrija Stojković, ili oni koji su proveli jedan deo svog života u našem gradu, kao što je Božidar Knežević. Slušaoce je obradovao podatkom da je u toku formiranje ogranka Srpskog filozofskog društva u Čačku, devetog po redu. Ovo je dobra vest za Čačane, jer time podstiču razvijanje interesovanja za filozofiju i otkrivanje novih talenata, pošto „ne znamo gde genije spava“kako je naveo dr Kanjevac.

Potom nas je Bojan Nedeljković sproveo kroz kraći istorijski razvoj etičke misli, postavljajući taj razvoj na četiri stuba: Sokrata, Aristotela, kinike i stoike, iKanta. Izlaganje je prošlo u nešto neformalnijem tonu, skoro kao u razgovoru sa publikom, dok je profesor Nedeljković koristio primere iz svakodnevnog života upućujući nas u pojmove tradicije, običajnosti i dužnosti. Spajajući pevanje i mišljenje njegovo predavanje je bilo praćeno muzičkim nastupom talentovane učenice muzičke škole Đurđine Vasilijević.

    Istorijski uvod nas je pripremio za završno izlaganje dr Aleksandra Lukića o samom Kantu i njegovoj etici. Napominjući da je um delatan i na teorijskom i na praktičnom planu, principi univerzalnosti koji se nalaze na teorijskom planu moraju važiti i za praktičnu filozofiju, tj. etiku. Ono što neki zakon, pa i moralni, čini zakonom jeste potreba da on bude i opšti i nužan. Za poimanje moralnosti dovoljna je sama forma zakona oličena u zamisli njegovog opšteg i nužnog važenja. Ovakva formalistička etika oličena je u Kantovoj najpoznatijoj formulaciji koja glasi: Postupaj samo prema onoj maksimi zakoju istovremeno možeš hteti da postane jedan opšti zakon. Ovom formulacijom dat je Kantov kategorički imperativ, nazvan tako jer zapoveda apsolutno bezuslovno (naspram hipotetičkih imperativa koji mogu imati formu ako hoću A, onda činim B). Zbog toga sa moralnim zakonima nema kompromisa, ona važe za svakoga i za sve, ne samo za ljude (uzeta je pretpostavka da postoje božanska bića). Testiranjem naših maksima kroz kategorički imperativ možemo saznati šta je dopušteno, a šta ne. Uz to saznajemo i šta je naša dužnost, zbog čega se Kantova etika često naziva etika dužnosti (deontološka etika). Pored dužnosti, drugi značajan pojam za Kantovu etiku je volja. Za moralnost je nužno da naša volja bude slobodna, jer nema smisla govoriti o moralnosti ukoliko nismo u stanju slobodno da donosimo odluke. Jedan od načina iskazivanja naše slobode je podvrgavanje moralnom zakonu, čime naša volja postaje autonomna. Ako smo podvrgnuti nekakvoj neslobodnoj prirodnoj kauzalnosti, naša volja postaje heteronomna. Ovim se još jednom javlja potreba za formalizmom, jer bi bez njega došli do zaključka da sva volja proizilazi iz naših čula, što vodi u heteronomiju. Čovek, međutim, nije strogo čulno biće i on se, po Kantu, nalazi na raskrsnici između prirodne strane– kao fenomen i volje– kao noumen.

***

Međutim, iako su izlaganja bila sadržajna, činilo se da se jedna tema isticala više nego druge. Prvenstveno kroz izlaganja dr Kanjevca i dr Lukića nametala se tema odnosa umnog i delatnog, tj. teorijskog i praktičnog. Ta dva su, kako je rečeno, i kod Aristotela i kod Kanta nerazdvojna, aističući jedno naspram drugog nije dobro, napomenuo je dr Kanjevac, aludirajući na Hajdegerovu kritiku tehnike.

Tokom izlaganja setio sam se istorijskog primera koji bi najbolje oslikao ono o čemu se govorilo. Doktor neorganske hemije Valeri Legasov, čovek koji je najzaslužniji za obuzdavanje Černobiljske katastrofe, govorio je u jednom intervjuu u čemu je razlika između mlađih i starijih generacija naučnika. Legasov je smatrao da starije generacije nisu samo stajale na ramenima naučnika iz njihove oblasti, već i na ramenima velikana kao što su Dostojevski i Tolstoj. Pored tehničkog znanja u okviru izabranog naučnog polja–delatnog, razvijali su se i na kulturnom nivou kroz umetnost i filozofiju–umno. Za razliku od njih, mlađi naučnici se koncentrišu samo na naučno polje, čime postaju puki tehničari, bez imaginacije potrebne za rešavanje kompleksnih problema.

Tema tribine i ovaj intervju su me podsetili na tužno stanje u koje aktuelna vlast dovodi filozofiju, ali i školstvo uopšte, pokušavajući još od 2021. godine da ukine filozofiju u stručnim srednjim školama. Te godine je Nataša Anđelić iz Zavoda za unapređenje vaspitanja i obrazovanja govorila za RTS kako stručne škole nemaju potrebu za takvim predmetima, te da ne postoji potreba za filozofijom uopšte osim za one koji se bave izučavanjem filozofije. Tada je istakla da je humanističko obrazovanje važno „ali da je kada je reč o srednjim stručnim školama najvažnije da ti učenici dobiju stručno znanje i diplomu da su osposobljeni da rade“. Na žalost, oni koji su odgovorni za obrazovnu politiku čine upravo one greške na koje nas istorija upozorava. U svetu opšte komodifikacije, više nisu potrebni slobodnomislećipojedinci, već automatizovani tehničari koji će raditi samo ono za šta su naučeni, bez preteranih pitanja. Zaista, ne znamo gde genije spava, i koliko smo takvih genija ugušili na spavanju, uslovno rečeno, nedozvoljavajući im da se razviju.

Nasuprot tome, primeri spoja umnog i delatnog se mogu naći u našoj okolini, što su istakli učesnici predavanja odajući posebno priznanje Draganu Matijeviću, profesoru filozofije u čačanskoj Gimnaziji, ali i pregornom sindikalnom aktivisti.Čoveku koji kroz neumornu sindikalnu borbu živi filozofiju.

Zbog toga su ovakve manifestacije značajne, posebno u manjim mestima, posebno u narodu gde se reč filozofiratikoristi kao psovka i uvreda. Skreću pažnju na potrebu društva za filozofijom i podstiču interesovanje kod mladih, bez obzira gde odrastaju i školuju se.

Uostalom, sam Kant je je rođen u Kenigsbergu– malom istočnopruskom gradu u porodici siromašnog zanatlije, pa je danas slavljen kao jednan od najvećih svetskih filozofa.

M. M. Ćurčić