„Парентеза” Дуње Ожеговић премијерно представљена на Сајму

Промоција песничког првенца Дуње Ожеговић, овогодишње добитнице Награде „Млади Дис”,  уприличена је на Сајму књига у Београду у четвртак, 26. октобра.

„Парентеза” је песничка збирка која је објављена као 42. књига у едицији Токови Градске библиотеке Чачак, а поводом овог значајног признања. Чини се да је најбоље место за сајамско представљање „Младог Диса” био управо штанд Библиотеке која са поносом носи име великог Владислава Петковића. У програму је поред ауторке поменуте публикације учествовао и песник и књижевни критичар Бојан Васић.

Награђени рукопис преточен у збирку је такорећи још врућ од штампарске пресе, с обзиром на то да је у предвечерје 66. Сајма стигао из штампе. Публикација има више него симболичан наслов „Парентеза”, који скрива или открива много тога, што је и била  једна од важних тема поетског разговора. Она садржи 39 песама, које нису смештене у циклусе, иако на први поглед може изгледати да је тако.

Заправо, то је у поговору под насловом „Идиосинкразије Дуње Ожеговић” одлично дефинсао Бојан Васић, нагласивши да је јасно да је реч о деловима, који својим насловима ‒ I све је у броју и мерењу, II испред праха-времена, III јер сан и смрт више немају ништа и белинама између разбијају континуитет нумерисаних наслова на три простора, али да тиме не прекидају, нити пресудно дефинишу њихов низ.

Бојан Васић је уз Марјана Чакаревића и Алена Бешића и чинио овогодишњи жири за доделу Награде „Млади Дис”, а његове сугестије и савети су, према речима младе песникиње, биле од велике помоћи приликом коначног обликовања збирке.

На почетку разговора Бојан Васић је истакао колико је важно да млади човек који се отиснуо у поетске воде наиђе на разумевање, подршку, добронамерну критику, а да са друге стране осети и слободу, нагласивши да то говори и из сопственог искуства, с обзиром на то да је и он прошао сличан пут јер је пре 14 година, такође, добио Награду „Млади Дис”.

Према његовим речима „Парентеза” представља добро промишљен, самосвојан и необични песнички пројекат, првенствено дотакавши се наслова збирке, својеврсног уметка у стиху, са којим се пак може рачунати као са целином.

Као што Васић примећује у поговору „тешко да ће некога изненадити што у овој књизи неће наићи на прегршт конвенционално схваћених лепих места и стихова. Али ће зато наићи на ниво самосвојности, инвентивности и смелости који се ретко виђа. Неко ко о томе зна више могао би да говори о утицају визуелних уметности, и за њих везане теорије, будући да ауторка долази из тог поља”.

Лексичка поигравања су на софистициран, а опет са друге стране и врло уочљив начин приказана у Дуњиној збирци. Не само овим, готово аутопоетичким пасажима, већ и самом густином реченице и тешко проходном семантиком која се тако формира, ауторка указује на оно што се чини најважнијим у њеној књизи – концентрисаност на начин формирања и самосхватања субјективности унутар језика као и на истраживање његове природе, што готово проистиче једно из другог.

Она као да се игра са својим лирским чулом, нагласио је Васић.

– Ово што Дуња пише је нешто необично, као нешто ново, те кованице која она користи можемо да читамо као нове лексеме, али и као неку врсту необичне метафоре, у ствари спој два појма. Пошто је Дуња модерна песникиња из најмлађе генерације, она се користи метафором у једној речи и не могу да се сетим да је то неко до сада у српској поезији на такав начин радио – казао је Васић.

Закључивши да мисли да је важно што се оваква књига појавила баш сад, у овом тренутку, с обзиром на то да сама реч парентеза означава нешто што је додатно, неку врста уметка у текст и да размишљајући где је контекст у који се умеће ова књига, схватио је да је она уметнута у српску књижевност, односно да је ова збирка цела у парентези.

Дуња Ожеговић је током промоције говорила о својим књижевним утицајима поменувши, између осталих, Јудиту Шалго, Војислава Деспотова, Дубравку Угрешић. Такође се и кроз читање песама из збирке, али и њиховим тумачењем осврнула и на тај лексички ниво.

– Полусложенице ме највише подсећају на вајарство, јер када неко излива скулптуру жели са тим да изведе нешто ново, узимајући акт вајар тежи да га обликује на посебан начин. Тако и песник може да узме руку, ногу и да говори о телу, пропадљивости, нестајању, о томе колико смо крхки, пуноти и празнини – казала је Дуња.

Публика је осим у разговору о књизи уживала и у Дуњиној интерпретацији стихова из „Парентезе” и освртом на визуелни идентитет књиге имајући у виду да академски сликар по образовању и да је корице збирке сама осликала, док је за дизајн и прелом текста био задужен академски графичар Зоран Јуреш. Наредна промоција овог издања биће током 61. Дисовог пролећа у Чачку.

Овој промоцији претходило је представљање „плодова Чачанске родне” – издавачке делатности установа културе Града Чачка. Промовисана су капитална издања Уметничке галерије „Надежда Петровић”, Међуопштинског историјског архива, Народног музеја, Културног центра и Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис”, а о вредним публикацијама говорили су Владан Матијевић, Милкица Милетић, Лела Павловић, Делфина Рајић и Богдан Трифуновић.

_____________________________________________________