Partijski ljudi i u ustanovama kulture

Požega, Čačak, Subotica, Beograd…..Zašto je državi bitnija partijska pripadnost od stučnosti ljudi koje postavlja na čelna mesta ustanova kulture? 

Najnovija vest tiče se odluke Gradskog veća Subotice da predloži razrešenje Nele Tonković, direktorke Savremene galerije u Subotici, uz obrazloženje da joj je istekao mandat. Na njeno mesto predlažu Arpada Blaška. Razlog za smenu nije sporan: Neli Tonković je istekao četvorogodišnji mandat prošlog meseca, ali po mišljenju javnosti sporno je to što izostanak podrške da ona u još jednom mandatu vodi ovu instituciju kulture znači još jedno „tragično loše kadrovsko rešenje u subotičkoj kulturi“, kako je formulisano u Otvorenom pismu grupe umetnika protiv ove odluke gradske vlasti.

Nela Tonković je ugledna istoričarka umetnosti i kustoskinja, u Savremenoj galeriji radi poslednjih osam godina. Argumenti iz pomenutog pisma su: „u desetinama izložbi uspela je da građanima približi savremenu umetnost, vrlo često stranu i nerazumljivu publici. Neke od tih izložbi su nagrađivane, a jedna je proglašena izložbom godine u Srbiji. Odabirom autora iz zemlje i inostranstva, koji kroz svoju umetnost imaju šta da kažu, koji kritički sagledavaju svet oko sebe, njihovim vođenjima kroz izložbe i tumačenjem svojih dela, Savremena galerija je sticala i profilisala publiku.“ Arpad Blaško (1965) završio je master studije na odseku za grafičke komunikacije Akademije umetnosti u Novom Sadu, a jedno od njegovih poslednjih radnih mesta je pomoćnik pokrajinskog sekretara za kulturu Vojvodine zadužen za kulturu nacionalnih manjina i nacionalne zajednice, što je u pomenutom pismu prokomentarisano na sledeći način: „Danas su na ceni odani, verni, poslušni… I ono što je najvažnije: obavezno moraju biti ‘naši’. A tu, unutar ograda nacije ili stranke, nema mesta kritičnosti, takmičenju, za iskorake u novo, za urbano i savremeno. Na jedan poseban način tu nestaje potreba za kulturom.“ Poslednja rečenica je aluzija na činjenicu da je prošle godine na mesto direktora Art bioskopa „Aleksandar Lifka“ postavljena osoba sa diplomom agronoma.

Nešto stariji primer tiče se Skupštine grada Beograda koja je imenovala za novog direktora Centra beogradskih festivala (CEBEF) Damira Handanovića, kompozitora i producenta, muzičkog urednika Siti rekordsa i TV Pinka. CEBEF u svojoj nadležnosti ima organizaciju gotovo polovine manifestacija u oblasti kulture od značaja za glavni grad. Handanović, koji će u naredne četiri godine voditi CEBEF, dakle i Međunarodni filmski festival – FEST, Međunarodni muzički festival klasične muzike – Bemus, Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, Međunarodni letnji festival ambijentalnih umetničkih pozorišnih, plesnih, muzičkih i vizuelnih programa – Belef i druge važne manifestacije za kulturu Beograda, poznat je po hitovima koje je komponovao za estradne zvezde poput Svetlane Ražnatović i Nataše Bekvalac.

Koliko je poznato, Damir Handanović nije ponudio program po kome će raditi i po kome će voditi CEBEF. Nešto od toga je, istina, nagovestio u „Večernjim novostima“ jednom rečenicom: „Godinama sam organizator raznih muzičkih i multimedijalnih dešavanja u Beogradu, i drago mi je što svojim radom mogu da pomognem Beograđanima da se dobro provedu, da svoje slobodno vreme odvoje za zabavu i razonodu, a to ćemo sada još više unaprediti.“ Dodao je i da ga za novu funkciju nije preporučilo pripadanje političkoj partiji na vlasti, iako je politički opredeljen: „Ponosan sam što sam član SNS-a i podržavam politiku koju predstavlja predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Saglasan sam sa svim što on i njegova stranka rade za našu državu u zemlji i u svetu.“ Toliko o tome.

Važno je znati i da se imenovanju Damira Handanovića na mesto čelnika velikih kulturnih manifestacija niko od prisutnih na toj sednici Skupštine grada (29. jun) nije usprotivio, pa ni prisutni predstavnici opozicije. Reagovala je javnost, ali samo u medijima, a ne nekim zajedničkim i javno iskazanim stavom.

U saopštenju povodom razrešenja Nele Tonković, Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije apeluje da kulturna i šira javnost stane u odbranu struke i kvaliteta i da se usprotivi stranački motivisanim odlukama. Istovremeno podseća i na druge, novije slične primere: u Požegi je protivzakoniti obračun lokalnih vlasti sa direktorkom Kulturnog centra Požega završio odlukom kojom je ova ustanova likvidirana, pa pripojena sportskom preduzeću u novu sportsko-kulturnu ustanovu. Renome Gradske galerije u okviru KC Požega ubrzo je urušen novom, kvalitativno upitnom programskom orijentacijom, što je navelo čak i Ministarstvo kulture i informisanja u obrazloženju odbijanja podrške za finansiranje programa. U Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović“ u Čačku raspisan je konkurs za izbor direktora po isteku mandata i odlasku u penziju dugogodišnje direktorke Milice Petronijević. Čudnim spletom okolnosti ili zbog prijave same predsednice Upravnog odbora ove ustanove za mesto direktora, konkurs je poništen, a Skupština grada Čačka imenovala je v.d. direktora po političkom ključu, a ne iz redova kompetentnih stručnjaka koji bi mogli da vode tako važnu i respektabilnu ustanovu kulture.

I zbog Požege i zbog Čačka bilo je mnogo negativnih reakcija, pisama, javnih saopštenja, medijskih izveštaja, ali ništa nije pomoglo. Odluke onih koji u ovoj zemlji odlučuju o kulturi iako nisu u njoj, neprikosnovene su. Utisak je da su oni koji misle da su neprofesionalni kriterijumi, negativna selekcija i stranačko namirivanje interesa loša i opasna praksa, umorni i da polako ali izvesno dižu ruke u znak nemoći.