Pesnik Stevan Tontić ovogodišnji dobitnik Disove nagrade

Жири за доделу Дисове награде у саставу: Саша Радојчић, Марко Аврамовић и Михајло Пантић (председник), након три електронске седнице одржане 25. фебруара, 4. и 11. марта, једногласно је донео одлуку да Дисову награду за 2021. годину додели савременом српском песнику Стевану Тонтићу. Од прве објаљене књиге Наука о души и друге веселе приче (1970) до за сада најновије са насловом Христова луда (2017) Стеван Тонтић је саздао богат и разгранат песнички опус који је, растући пратњом путање времена, увек остајао у знаку врло активног одговора како модерној српској песничкој традицији у чијем низу је Владислав Петковић Дис један од незаобилазних утемељивача и оријентира, тако и готово свим, по правилу тешким, неодгонетљивим питањима нашег доба, те посебно, дисовски речено, искушењима „наших дана”.

Стеван Тонтић се као песник мењао, управо у духу промена времена којем је био сведок, па његов стваралачких опус гледан исцела представља узоран пример и скуп различитих поетских форми, тематских преокупација, примењених поступака и исказних интонација. Упркос тим евидентним променама, или можда баш захваљујући њима, од младалачке зачуђености светом, преко резигнације и меланхолије условљене усвојеним трагичким искуством, до окретања погледа према висинама (што су, нимало случајно, и нека од кључних својстава Дисове поезије), Тонтићев песнички глас увек је остајао препознатљив и самосвојан. 

У сталном кретању између светог и профаног горки субјект Тонтићеве поезије, не желећи да затаји, него, напротив, да нагласи поменуту везу сопствених лирских и мисаоних промена са променама света и доба у којем се обрео, оставио је неизбрисиви траг у језику песме. За Тонтића је, као и за Диса и друге значајне српске и светске песнике, поезија не само најдубљи и најсмисленији начин разумевања живота и света, него и посебан вид искупљења, доказ да је постојање сваке појединачне људске егзистенције непоновљив чин. Жири са радошћу и посебним задовољством поздравља Тонтићево неодустајање и похвалу животу изражену стихом, и безрезервно сматрајући да је његов опус достојан награде Дисовог имена, први честита добитнику.

Биографија добитника Дисове награде

Стеван Тонтић је рођен 30. децембра 1946. године у Грдановцима код Санског Моста. Завршио је студије филозофије са социологијом у Сарајеву. Најпре ради у Редакцији за културу Телевизије Сарајево, а потом постаје уредник за књижевност у издавачкој кући „Свјетлостˮ у којој осамдесетих година уређује часопис „Животˮ. Из ратом захваћеног Сарајева одлази за Немачку, где у егзилу остаје од 1993. до 2001. године. Након повратка у Сарајево, живи као професионални књижевник. Од 2014. године становник је Новог Сада.

Тонтић је песник, прозаиста, есејиста, антологичар и преводилац. Објавио је песничке збирке: „Наука о души и друге веселе причеˮ (Сарајево, 1970), „Наше горе вукˮ (Нови Сад, 1976), „Тајна препискаˮ (Сарајево, 1976); „Хулим и посвећујемˮ (Београд, 1977); „Црна је мати недјељаˮ (Београд, 1983); „Прагˮ (Сарајево, 1986); „Рингˮ (Беооград, 1987); „Сарајевски рукописˮ (Београд, 1993; допуњено издање 1998); „Мој псаламˮ (Берлин, 1997); „Благослов изгнанстваˮ (Бања Лука, 2001); „Свето и проклетоˮ (Нови Сад, 2009); „Свакодневни смак свијетаˮ (Београд, 2013); „Христова лудаˮ (Београд, 2017). Објављено је више избора Тонтићеве поезије, од којих су најновији: „Анђео ми бану кроз решеткеˮ (Нови Сад, 2010); „Свакодневни смак свијета / Der tägliche Weltuntergangˮ (Клагенфурт, 2015); „Безумни пламенˮ (Сарајево, 2015). Поезија му је превођена на бројне стране језике и заступљена у значајним антологијама српског песништва. Аутор је романа „Твоје срце, зекоˮ (Београд, 1998), путописа „Та мјестаˮ (Зрењанин, 2018), као и више књига есеја.

Саставио је антологије „Новије пјесништво Босне и Херцеговинеˮ (Сарајево, 1990) и „Модерно српско пјесништво – велика књига модерне српске поезије од Костића и Илића до данасˮ (Сарајево, 1991).

Стеван Тонтић преводи са немачког језика. За превод поезије Петера Хухела 2016. године  добио је Награду „Милош Н. Ђурићˮ, а  на немачки језик је, заједно са В. Калинкеом, превео „Лирику Итакеˮ Милоша Црњанског.

Добитник је Савезне награде „Младостˮ за најбољу прву књигу, Шестоаприлске награде града Сарајева, Шантићеве, Змајеве, Ракићеве и Кочићеве награде, Награде града Хајделберга „Књижевност у егзилуˮ, Жичке хрисовуље, Награде „Бранковог колаˮ,  Награде „Кочићево пероˮ, Антићеве награде, Велике базјашке повеље, као и књижевних признања „Душан Васиљевˮ, „Љубомир Ненадовићˮ, „Рајнер Кунцеˮ и других угледних домаћих и међународних књижевних признања.

Члан је Српског књижевног друштва, Српског и Немачког ПЕН центра.

Стеван Тонтић

КАД БУДЕМ ОДЛАЗИО

Кад будем одлазио, бићу обасјан,

Запљуснуће ме обилна свјетлост у којој се жив

Никад нисам окупао,

Мада ми се у сну, у освит великих празника,

Свечано обећавала.

И бићу наједном (противно свим очекивањима)

Пренеражен милошћу постојања

У којем сам могао да учествујем

Без ичијих препорука, утврђених заслуга,

Пренумерантских повластица.

Кад будем одлазио, помислићу

(Не зову ме узалуд Христовом лудом)

Можда баш у посљедњим, непролазним тренуцима,

Да су они који су ме мучили и понижавали

Вјеровали да ми чине добро

И да је извјесна количина добра тако стварно и ушла

У мој чудесни, мада би се слободно могло рећи

И грозоморни живот.

Кад будем одлазио, сјетићу се и оних

Који су у више наврата пуцали на мене

И редовно промашивали.

Махнућу им као својим злосрећним доброчинитељима

Који нису били дорасли ни таквом,

Најобичнијем задатку.

Прије но што одем захвалићу Господу

(Без обзира на то шта се о њему по кулоарима прича)

Што ме је излагао најтежим искушењима,

Невиђеним страхотама, али и дивотама боравка

Међ убицама и живим свецима.

А захвалићу и самом Сатани

Што је свесрдно и без награде сарађивао

На промашеном пројекту моје судбине,

Који сам ипак изгурао до краја,

До овако срећног свршетка.

________________________________________________________