Pobuna je potrebna svetu i Srbiji

Можда Чачак данас не може да се похвали привредним напретком, тј чувеним „бољитком“, али зато се оправдано може дичити књижевном елитом. Сигурно, један од најчитанијих чачанских писаца је Саво Стијеповић.

Стијеповић је до сада објавио неколико збирки песама, приредио два броја часописа „Градац“, написао два романа, а за трећи „Средоземље“, који још увек није објављен, добио је престижну Деретину награду.

Ево шта чачански писац каже о награди, новој књизи, Керуаку, Морисону, РНР – у, младима и недостатку бунта данас…Разговор водио Игор Топаловић, а фотографисала  Теодора Крунић.

• Недавно сте добили књижевну награду „Мирослав Дерета” за још необјављен роман „Средоземље”. Колико Вам је значајно то признање и да ли Вам је битније шта каже неколицина стручних људи или армија Ваших читалаца?

–  Деретина награда је престижна ствар. Награде за необјављени рукопис или за роман у рукопису су свуда у свету веома важне и цењене. Награда „Мирослав Дерета“ је прва таква у нас и управо зато врло значајна. Према томе, наравно да то признање годи, а што се некакве „армије“ читалаца тиче, не верујем да је имам.  Не треба ми армија, потребан ми је тек један читалац који би ствар прочитао до краја. И схватио поруку. Један је довољан.

• Један човек који је имао прилику да прочита „Средоземље”, још током читања рукописа, рекао ми је да је то „заиста велико остварење за данашњицу”. Шта нам можете открити о новој књизи и да ли је слична некој од претходних?

–  Вероватно је стил остао сличан мојим претходним књигама. Мада, мислим да мало одскаче, ипак. Овде, у „Средоземљу“ је била важна атмосфера, све сам подредио њој. Опасна је ствар у питању, велика тема. Али, крај романа је савршен. Мислим како је требало да напишем ових неколико стотина страница само зарад неколико последњих пасуса. Дакле, луда ствар, заиста. И било је напорно радити на томе. Но, опет и ослобађајуће.

Мени једино није јасно како може да постоји подмладак било какве политичке партије. Па, то није нормално! Сваки млади човек треба да буде у побуни против система, против сваке власти. Чак и ако му је све потаман, он треба да буде против тога и да се гласно пита: „Зашто ми је све потаман?“. Побуна је једина здрава ствар која нам је у Србији остала. А можда останемо и без ње.

• Књижевну каријеру сте почели писањем песама и објављивањем збирки, да би сте касније писали романе и приређивали књижевне часописе. У чему сте се највише пронашли?

– Лепа је то ствар са песмама. Чудна ствар. Писати романе је рударски посао. И у једном и у другом, мораш бити озбиљан до краја: поставити питање и одговорити на њега. Мораш много тога да даш и да из свега изађеш читав. Радећи на „Средоземљу“, видео сам пределе и људе без имало радости у себи. То сам морао да опишем, а то није баш весело и лако. Са приређивањем „Градца“ друга је ствар. Бескрајно задовољство, истраживање, мало муке, али знатно више весеља. Посебно, ако уз себе имате Бранка Кукића који је ретко радознао човек и велики друг. Знате га, он је уредник „Градца“.

• Многи за Вас кажу да сте српски Џек Керуак. Шта за Вас представља Џек Керуак, о коме се у Србији мало зна?

– Нисам ја никакав српски Керуак. Далеко од тога. Керуака, наравно, прилично ценим, али он је био онде, а ја сам овде. Није у питању раздаљина, што временска, што просторна, разлика је и у сензусу, композицији, наративу, другачијим акцентима, пределима, питањима. И надам се да се сада о старом, добром Џеку више зна, нарочито после броја „Градца“ посвећеном управо њему.

• Пре неколико дана сте имали предавање о рокенролу у Дому културе у Чачку. У сали се тражила столица више, а међу публиком било је и доста младих. Где је РНР данас, када је све доступније, у односу на период када сте Ви били тинејџер, како сте тада успевали да набавите нове плоче и касете?

– Рокенрол је данас постао меркантилна ствар, роба, забава, фол. Оно што ме заиста буни јесте то да сада, када је побуна доиста потреба, не једино у Србији, већ и у свету, такве побуне нема. Либерални капитализам је појео све. Као, дао је сва права и све слободе, а све поклопио новцем. Другачији су обреди одредили моје време, баш то да ти није све доступно. Плоче смо гледали као реликвије. Посебна ствар је била посреди.

• Посао Вам омогућава да донекле имате увид  колико млади читају. Шта је то што средњошколци и студенти највише читају и колико су често код Вас у књижари?

– Хајде да прескочимо ово питање. Ако будем одговорио како треба, бићу врло љут, а то ми тренутно не треба. То, да будем гневан на тебе, на младе, на себе, на све.

• Градови широм Србије, па и Чачак, „мучи” исти проблем, а то је одлазак младих из родног места и потражња за неким бољим условима. Шта Ви, као писац,  мислите да је највећи проблем? Због чега се то догађа?

– Једино слепи и глуви не капирају шта је проблем. И поремећени. А управо је таквих, поремећених, нажалост, највише. И оних који имају вајду од тога. Знаш на кога мислим. На скоцкану, умивену политичку „елиту“. Њима и то иде у прилог. Мени једино није јасно како може да постоји подмладак било какве политичке партије. Па, то није нормално! Сваки млади човек треба да буде у побуни против система, против сваке власти. Чак и ако му је све потаман, он треба да буде против тога и да се гласно пита: „Зашто ми је све потаман?“. Побуна је једина здрава ствар која нам је у Србији остала. А можда останемо и без ње.

• Један број „Градца“ сте приредили у част Џима Морисона, такође пре неколико година у Чачку је премијерно била приказана и представа  о Морисону. Колико је он значајна фигура у РНР-у?

– Џим Морисон је једна од најчеститијих појава у поп култури. Велики песник, а не само фротмен групе „Дорс“. Право лице блуза. Сетни огањ. Опасан тип. Заиста опасан. Време је већ показало његов значај у модерној музици и поезији. Некако ми се чини да његово дело, временом, само добија на јачини. Не бледи.

• Шта је то што би млади читаоци требало да знају више о Саву Стијеповићу и коју поруку им шаље поменути српски писац?

– Ништа они не треба да знају о мени, већ да што више сазнају о себи. Они треба да читају. Што више, то боље. Треба да уче и развијају критички однос према стварима. Треба да буду добри људи без предрасуда. Треба да осећају и ширину и тескобу овог света. Најзад, треба да живе. То је порука.

Tramvajcacak.rs Разговор водио: Игор Топаловић  Фото: Теодора Крунић

___________________________________________________