PREDSTAVA SMRT I DEVOJKA: Sumorno upozorenje svakoj krhkoj demokratiji

Po pisanju drame Smrt i devojka početkom devedesetih, autor Arijel Dorfman je izrazio bojazan da čileansko društvo neće najbolje shvatiti njegovu nameru. U periodu tranzicije iz Pinočeove diktature u krhku demokratiju strepeo je da će svaki vid kritičkog preispitivanja biti izložen javnom napadu.

Međutim, kako su godine odmicale, predstava je zaživela životom nevezanim za istorijski kontekst Čilea krajem dvadesetog veka, podstičući na razmišljanje o univerzalnim temama kazne, pravde i oprosta.

  U to je mogla da se uveri čačanska publika 13. novembra nakon izvođenja predstave Smrt i devojka u produkciji „Bitef teatra“ i Produkcije „Red, rad i disciplina“. Glumačka postava koju čine Tamara Krcunović, Andrija Kuzmanović i Aleksandar Đurica, u režiji Nikole Ljuce, učinila je dovoljno zanimljivih izmena kako bi Dorfmanov tekst publici govorio o nečemu što je lako moglo da bude i deo njihovog neposrednog političkog iskustva.

Naravno, uprkos bojazni od reakcije javnosti, odabir tranzicionog perioda za autora nije bio slučajan. Pored određenih moralno-filozofskih promatranja njegovih likova, ostao je i značajan prostor za političko-istorijsko preispitivanje. Vredi skrenuti pažnju da je komad pisan u periodu kada je Pinoče prepustio poluge civilne vlasti umerenoj struji, dok je zadržao kontrolu nad vojskom i ekonomijom. Prostor je otvoren za neke demokratske promene, ali značajnih reformi nije moglo da bude dok je batina još uvek bila u rukama bivšeg režima. Svaki pokušaj otkrivanja i kažnjavanja zločina ostajao je mrtvo slovo na papiru, kao što je tzv. Retigova komisija za istinu i pomirenje, koja je nesumnjivo uticala na Dorfmana.

Na žalost, tako nešto nije strano ni za naše podneblje, posebno tokom kratkog dvadesetog veka, ispunjenog prevratima, atentatima, do kraja neizvedenim revolucijama i ostvarenim kontrarevolucijama. Ali, što je bitnije za poslednje decenije, ispunjenog trulim političkim kompromisima. Likovi u drami se zovu Paulina, Eskobar i dr Miranda, ali gledalac se ne bi preterano iznenadio da je čuo neko ime iz svog sokaka.

Glumačka postava je odlično zadrla u psihu tri lika predstavljajući nam na određeni način arhetipove koji se mogu naći u mnogim društvima.

Između strašnih tortura stare i impotentnosti nove vlasti, Paulina više ne veruje u bilo kakvo sistemsko rešenje. Zbog toga, nakon što čuje poznat glas iz traumatične prošlosti, odlučuje da uzme stvar u svoje ruke. Ali sve to ima mnogo dublje posledice od pukog moraliziranja o potrebi za prekidanjem začaranog kruga nasilja. Čoveku željnom osvete to ne znači mnogo, pa se i sama pita zašto uvek ljudi kao ona moraju da prekinu taj krug, zašto se uvek od ljudi kao što je ona traži da ustuknu i popuštaju kada dođu u poziciju moći. Oprost ne nosi blaženstvo i mir, već joj izgleda kao nova kazna

Njenom nepoverenju prema institucijama ne pomaže ni suprug koga je Kuzmanović odlično prikazao kao čoveka sklonog političkom oportunizmu. Štaviše, jedna od rediteljskih izmena odnosi se na kraj predstave, koja se više ne završava ćaskanjem na banketu, već otvorenim političkim govorom Paulininog supruga. Govor, kao i mnogi drugi, zvuči pompezno sve dok ne dođe do konkretnog raskrinkavanja zločina kada iznenada staje– ugušen ili silama spolja, ili govornikovom autocenzurom i konformizmom.

Međutim, najstrašniji uvid pruža analiza lika dr Mirande, onog tipa zla koje prevazilazi religijska i metafizička razumevanja tog pojma. Čoveka koji je u svakom pogledu predstavljao uzoran stub društva– porodičan čovek i lekar, poznavalac filozofije i ljubitelj klasične muzike. Ličnost koja je uprkos takvoj spoljašnosti sposobna za najgnusnije zločine, odbijajući da se suoči sa realnošću svojih dela. Sam lik pruža nekoliko objašnjenja– od osvete komunistima, do namere da bude sila koja, suprotno Faustovom Đavolu, uvek teži dobru, ali uvek čini zlo. Međutim, sve to zvuči kao štura racionalizacija banalnog zla. Na ovo upućuje Hana Arent kada u eseju Organizovana krivica i univerzalna odgovornost govori o ljudima koji se ne smatraju zločincima jer su radili svoj posao, koji su uspeli da razgraniče javnu predstavu o sebi i zlo koje čine privatno. Pa tako piše: „Rascep između privatnih i javnih funkcija, porodice i profesije, on je doveo dotle da u svojoj ličnosti više ne može da nađe nikakvu vezu između njih. Kada ga posao primorava da ubija, on sebe ne smatra ubicom, jer on to ne čini zbog sklonosti ka ubijanju, već zato što mu je to posao.“

Više nego u istoimenoj filmskoj adaptaciji Romana Polanskog, predstava se prema sudbini dr Mirande odnosi sa određenom ambivalentnošću. Nagovešteno je da Paulina ne može da čini kompromise, kao što to čine političari oko nje, ali ni osveta ni oprost nisu prikazani. U završnom činu predstave se pojavljuje i njen mučitelj, ali postoji nedoumica da li je to manifestacija njene griže savesti, ili je dr Miranda ponovo postao ugledan član društva. Time je autor izbegao osećaj pasivne katarze kod gledalaca, ostavljajući svakom od nas da spekuliše šta je moglo da se dogodi i šta bi uradili da smo se našli na njihovom mestu.

Ako nas je univerzalna poruka ove predstave nešto naučila, to je da se nikad ne zna da li ćemo jednog dana biti prisiljeni da donesemo takvu odluku.

M. M. Ćurčić