Разговор са историчарем Дејаном Ристићем о нашем културном наслеђу и идентитету

У чувеном „Завештању Стефана Немање“, велики жупан поставља питање: “Шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?“

Kроз један дијалог и заједничко размишљање које су Чачани водили са историчарем Дејаном Ристићем, а у малом дворишту Гимназије у Чачку, дошли смо до неких нових сазнања и открића. Тема је била „Kултурно наслеђе и идентитет“, а ово заиста изванредно вече је реализовало Удружење „Ирмос“.

Шта је то културно наслеђе, да ли је оно повезано са идентитетом, која је веза између њих, да ли је идентитет променљива категорија, да ли и колико ми сами чувамо своје културно наслеђе и идентитет, само су нека од питања о којима се разговарало.

– Један од највеличанственијих догађаја где је српски народ успео да на један миран, достојанствен и радостан начин, протестујући у литијама, сачува своје право на идентитет су збивања у Црној Гори током 2019. и 2020. године – реченица је којом је господин Ристић започео разговор.

Дејан Ристић

– А све је почело пре више од десет година где смо се сви смејали црногорском новом писму, уместо да се забринемо. Након писма, Црна Гора је полако напустила ћирилицу и формирала црногоски језик, а потом основала и Факултет за црногорски језик и књижевност. С обзиром да отпора није било, отишло се корак даље, када је дошло до званичног државног напада на СПЦ од стране непризнате групе грађанакоја је себе назвалаЦрногорском православном црквом. Захваљујући митрополиту Амфилохију, епископима, свештеницима, интелектуалцима и народу, тај процес је заустављен, али су остале последице – додао је Дејан Ристић.

У разговору са познатим историчарем, осврт је био и на дешавања која су се одиграла и у северној Македонији, рату који се водио за југословенско налсеђе од 1991.године и који је кулминирао бомбардовањем, као и на још увек актуелне догађаје на нашем Kосову и Метохији.

Закључак је да рат за културно наслеђе не почиње опаљеним пучшаним зрном. То се догађа када је дипломатија поражена, а пораз диплома  је дуготрајан процес. Хоћемо ли све посматрати са дистанце или учествовати у заштити свог културног наслеђа, а самим тим и идентитета, зависи искључиво од нас. Уколико ми не станемо у њихову одбрану, нико други то неће урадити. А културно наслеђе које се једном уништи, не може се наследити и изгубљено је заувек.

Србија је земља са изузетно богатим културним наслеђем, а ту убрајамо и материјано и нематеријално богатство које је од изузетног значаја, као што су вредне грађевине, споменици културе, просторно историјске целине, вредни рукописи, обичаји, веровања.

Између културног наслеђа и идентитета постоји корелација која је нама, Србима, стално измицала. Оно што је идентитетско у културном наслеђу је наша историја, језичко, стваралачко, верско наслеђе, као и обичаји. Поставља се питање колико ми прихватамо или одбацујемо своје културно наслеђе. Рекло би се да га више одбацујемо него што га прихватамо и зато нам нису криви само освајачи које смо имали на нашој територији, већ смо криви и ми сами. Податак да у жаргону споменик кнезу Михаилу који је прогнао Турке из Србије без једног испаљеног метка, ми, Срби, називамо местом „код коња“ изузетно је поражавајући. Хрвати ће за свог коњаника рећи да је то споменик бану Јелачићу. За разлику од њих, ми смо се осмелили да додатно убијамо неког ко је трагично пострадао од руке свог народа, наденувши му име коњ. Незаинтересованост за културне локалитете у Србији је такође нешто што је карактеристично за нас. Велики број заштићених локалитета у Србији више посећују странци него ми и то је чињеница. Самим тим ми о њима и не знамо много, а када не знамо, онда нам то више није ни важно. Са друге стране, када нам је нешто небитно, без тога лако и брзо остајемо.

– Идентитет је једна изузетно променљива категорија. Уколико имамо свест и знање о томе, онда то и не мора да буде тако. Језик је веома изложен тој променљивости, као и свест о томе ко смо. Kроз историју смо спознали да су многе личности из одређених разлога временом прихватали одређене идентитете, а неки су били  присиљени на то. Са друге стране, трагично је како ми брзо пристајемо да добровољно останемо без свог идентитета. За разлику од Јевреја који су вековима дислоцирани од своје постојбине, а који и даље чувају свој језик и националну припадност, велики број Срба расељених по свету, прихватају туђи, притом забораљајући свој језик, а на питања у вези са пореклом, неће рећи да су Срби. Имамо и позитивне примере где је промена идентитета довела до тога да се нешто промени на боље, као што је претварање споменика Ћеле кула у један православни храм. Та промена настала је на један логичан и христијанизован начин и за сваку је похвалу. Наравно, таквих примера има још и ми би требало да их следимо – казао је Дејан Ристић.

У разговору са Дејаном смо сазнали и то да је највеће археолошко ископавање на територији Србије,  било од стране нациста у Другом светском рату. Ископавање је било на месту Београдске тврђаве, а археолози су били Немци. Наравно, они су то радили како би покушали да докажу да су Београд основали Германи и на тај начин оправдали своју агресију. Од тада, па све до данас тако великих археолошких ископавања на нашим просторима није било, јер ми за то нисмо заинтересовани. Недостатак средстава и радне снаге само су изговори, а то није скуп процес.

Док чекамо да се наш најлепши и најочуванији манастир Манасија придружи листи светског културног наслеђа, можемо и морамо сами активно чувати своје наслеђе и свој идентитет. Поред тога, требало би да и ми имамо и обогаћујемо нешто наше што би требало сачувати. Ако се питате шта би то могло бити, одговор се крије у чувању албума са фотографијама као и вредног породичног накита и драгоцених породичних сервиса за ручавање.  За сада се можемо похвалити тиме да као праве полиглоте говоримо најмање четири језика и то српски, хрватски, бошњачки и црногорски, а све захваљујући томе што је један, српски језик,  разводњен у неколико квази језика.

Текст: Нела Мечанин  Фото: Божидар Станојевић

_________________________________________________________________