Risimovi radovi u Galeriji RTS-a

У Галерији РТС изложени су радови Богића Рисмовића Рисима, значајног српског уметника који је поникао у Чачку и који се кроз своје дело непрестано враћао завичају. Изложба је отворена 27. јуна и потрајаће до 27. јула.

У четвртак, 27. јуна, у Галерији РТС, у Таковској 10, свечано је отворена изложба радова Богића Рисимовића Рисима (1926 – 1986), сликара метафизичког реализма и демпфоване експресије, те ликовног лиричара чије стваралаштво носи својеврсну сентименталну ноту. Поставка садржи четрдесет изложака – што цртежа и илустрација,  што изабраних плáтана. Експонати су из фундуса Уметничке галерије Надежда Петровић у Чачку.

Ђорђе Кадијевић

При отварању поставке, о Рисимовићевом сликарству говорили су Никола Мирков (у својству председника Савета РТС за ликовно ствралаштво), Јулка Маринковић (аутор изложбе и приређивач текста за каталог), и Ђорђе Кадијевић, ликовни критичар. Изношењем сопствених увида и закључака проистеклих из опсервирања и промишљања Рисимовог опуса, а и парафразирањем и цитирањем онога што је о Рисимовићевој уметности ликовна критика шесте, седме, осме и девете деценије прошлога века оставила као углавном неподељен суд, троје говорника је указало на главне одреднице једне аутентичне, по много чему специфичне, сликарске поетике.

Чачак кога нема

Никола Мирков се дотакао Богићевог завичајства, то јест нераскидивих веза уметникових са његовим родним крајем, то јест са обележјима народског, традиционалног и историјског, имплиците и са моментумима архајског. Позвао се притом на речи Лазара Трифуновића, који је својевремено неке еклатантне црте Рисимових сликарских остварења из раног стваралачког периода дочаравао (и) исписујући таксативно-дескриптивне фрагменте какав је овај: „С љубављу и поштовањем насликао је готово целу иконографију живота западне Србије: сеоска гробља, вашаре и сахране, кафане и дворишта, рабаџије и кириџије, ђилкоше и женскаре, заборављене ратнике и бркате солунце, музиканте и бекрије, коцкаре и пијанице, цео тај шиљат, бркат и ћошкаст свет чија је судбина почињала и сврашавала се на обалама Мораве.“ Мирков је изразио и велико лично задовољство што су се у галеријском простору РТС нашли радови једног сликарског одличника, али и егземпларно доброхотног и ведрог човека, за каквога је Рисим вазда словио.

Чачански партизански одред

Јулка Маринковић је изнела методолошке и бројчане податке о изложби (избор од 15 цртежа и 25 слика). Притом, држећи се естетичких увида и оцена до којих је дошао Лазар Трифуновић, назначила је главне фазе на Рисимовићевом стваралачкој путањи, дајући нужне дијахронијске, мотивско–тематске и аксиолошке напомене. Рисим је на свој уметнички пут закрочио као изразити опчињеник завичајем. Убрзо се определио за веома сведен израз (надахнут пластиком и знаменима крајпуташа). Стилизација, као основно изражајно средство, постаје његов заштитни знак. Током шездесетих, уметник се посвећује атмосфери слике и чистом поетском доживљају. У тој фази долази до изражаја његова склоност ка надреалном и метафизичком. Палета, притом, тражећи и налазећи већу ширину и слободу, гдегде залази и у област јарких тонова. Светлост и осветљаји који долазе с платна постају предметом сликаревог истраживања и опробавања. Током седамдесетих и осамдесетих, Рисимове стваралачке преваленције иду за дочаравањем атмосфере насликаног призора и за наглашавањем његове унутарње просторности. У тим својим познијим фазама уметник твори радове који, сабирајући претходна искуства, на универзалан начин сугеришу носталгичност, сету и „психолошку пројекцију људске усамљености“ (Лазар Трифуновић).

Уличне сенке

Ђорђе Кадијевић је о представљеном сликарству казивао и као критичар и као Богићев пријатељ и сарадник. Највише се задржао на Рисимовом  најмонументалнијем и, могло би се казати, композицијски најсасложенијем те фактурално најотсечитијем платну – на слици Чачански партизански одред (1958). (За тај рад уметник је својевремено понео Политикину награду.) Кадијевић налази да дело, у предметном и значењском смислу, пре свега, пажњу привлачи непресушном епско-лирком снагом, етичким и слободарским потенцијалом… и да, у пластичном погледу, себе препоручује изванредно дефинисаном изражајношћу… Као такво, оно је снажно утиснуто у епоху, неизбрисиво је, свевремено је. Своједобно, снажно је изражавало и заступало могућности високе модерне, у самосвојном рисимовићевском кључу.

Портрет песника Диса

Присутнима се обратила и Вера Рисимовић Дуба, Богићева млађа сестра. Тронута вернисажом и изложбеном атмосфером, то јест достојним јавним  спомињањем њенога брата (одмила у породици  прозваног Бошко), Вера је  исказала задовољство над чињеницом да постоје етаблирани иницијатори и делатници који спречавају заборав да се надвија над уметничким делом и одличним људским ликом Богића Рисимовића Рисима.

Ваља подсетити и на Рисимову осведочену склоност ка поезијском изразу. (Његова песма Плава линија, из 1956. године, може се сматрати не само унеколико програматском у сликарском смислу, него и поетички комплементарном са оним што је као сликар доносио.) Као илустратор, Рисим је графички подржао и оплеменио бројне књиге, часописе и листове, урадио многе плакате. Као сценограф, обретао се и на филму – сарађивао је са Пуришом Ђорђевићем на четири играна пројекта (Јутро, Подне, Бициклисти, Крос контри), а за филм Бициклисти понео је, године 1970, на Пулском фестивалу, Златну арену. Године 1984. добио је Октобрску награду града Београда.

Братислав Јевтовић

_____________________________________________________________