Prethodni članak
Roman koji se igra
Objavljeno 26/07/2015
Komentara: 0
Svega trideset osam i po stranica ima roman Puriše Đorđevića Pakao raja ljubavi, koji je upravo objavio Gradac iz Čačka. Ali kakvih! Njihove je beline ispunilo mnogo više priče, mnogo više zapleta i raspleta nego na nečijih celih dve stotine stranica. I kakav je samo taj roman, u njemu sve vrvi od ličnosti čiji se životi u iščašeno rastegnutom vremenu sudaraju, pa teku paralelno, ponovo dolaze u susret jedni drugima, varaju se, vole se, rastaju, ljute, mire, pa još jednom odlaze…
Iako je pisac (i režiser, naravno) decidno Pakao raja ljubavi odredio žanrovski, kritika to može dovesti u sumnju jer je roman konstruisan kao pozorišno delo, umesto poglavlja ima dvadeset scena, spisak lica i dramski organizovane dijaloge; po svemu, ovo je i drama. No, od takve je sitničavosti daleko važnija sjajna, pronicljivo asocijativna i duhovita književna zabava u koju Puriša Đorđević uvodi čitaoca; u njoj se ne stoji sa strane već joj se čovek pridružuje sa sopstvenim paklom raja ljubavi.
Oksimoron u naslovu nudi različita čitanja: ako ga malo naherimo, uverićemo se da postoji i Raj pakla ljubavi, i sasvim je svejedno, oba nude od svega po malo. A i likovi kao što su Bela, Čarli, Dragče, Ruzmarin, Oksana, Mikloš, Pop (kakav samo pop, taj sa Spinozom raspravlja o Bogu!), gospođa Šaran, Dragčetova žena i deca, prvi muž, još Sveti Petar pride, mogu igrati samo u ovakvom višeznačnom romanu. Svi su puni životnog soka: opsednuti su ali i bezbrižni, popustljivi i pokvareni, bogati su ali i siromasi, i svi kroje svet po svojoj meri. I zar je onda neobično ako se sedamdesetogodišnja Bela udaje za četrdesetogodišnjeg oženjenog Dragčeta, čija žena i deca već merkaju Belinu kuću; zar je neobično maštati o bekstvu na kraj sveta ili umreti u crkvi na venčanju, o svemu snimati film… Pa šta ako neko Svetom Petru i kaže „… da je u Raju sve potaman i toplo, ali za nas je bolje društvo u Paklu…“ A na to se oglasi Iz oblaka grmljavina kao osmeh.
Roman Puriše Đorđevića bunjuelovski je satkan od filmske začudnosti, zrna životne mudrosti i Mocartove muzike, blage sete zato što se na ljude tako retko spušta Anđeo zaborava koji im briše godine a čuva šagalovsku nežnost i lahorastu izuvijanost tela što zagrljeno lebde u besmrtnosti ljubavi. Zar je onda važno šta je realnije, taj svet oko nas ili svet koji stvaramo u nama? Još kad bi se našao neki pozorišni reditelj koji bi umeo da predstavi bar deo onoga što Puriša Đorđević sanja u Paklu raja ljubavi, ta bi predstava bila neodoljivo maštovit roman koji se igra.
A. CVIJIĆ, Danas
