Samo je jednom najviše na svetu

Prošle subote, zašto ne reći, mnogobrojnoj čačanskoj publici predstavljena je knjiga autorke Maje Ilić Timotijević. Kažemo mnogobrojnoj, jer promocija nije bila u oficijelnoj formi i prostoru neke od gradskih ustanova kulture, a okupila je impozantan broj ljudi.

Čačak je još jednom pokazao da ima znatiželjnu čitalačku publiku, spremnu da prihvati etablirane autore ali i one koji svoje književne staze tek raskrčuju, utabavaju i otvaraju put svog raskošnog talenta ka čitaocima.

Dakle, pred publikom se našao roman „Samo je jednom najviše na svetu“ autorke Maje Ilić Timotijević, koja je do sada napisala i objavila knjige kratkih priča „Pričam ti priču“ i „Priča o jedrenjaku“ i knjigu poezije „Spavaj, dragi„.

„Samo je jednom najviše na svetu“ je njen prvi roman.

U oficijelnoj biografiji autorke stoji da je rođena u Bijeljini jednog 19. marta i da je odrastala u Čačku, Beogradu i Bijeljini. Studirala je Filološki i Učiteljski fakultet i kako sama kaže još uvek studira, uči, radi, voli, želi i sanja. Udata je, majka je dve devojčice i živi u Čačku. Članicaje Udruženja književnika Srbije.

Pored pisanja bavi se i slikanjem i, kako kaže, ne da se lošim mislima.

Ova, kao i sve njene prethodne knjige likovno su opremljene njenim ilustracijama, pa tako Maja pred publiku izlazi i kao književnica i kao slikarka.   

Oni koji je bolje poznaju kažu Maja je sanjalica, uvek u nekom svom oblaku i čvrsto odana veri u bolji svet, dan koji dolazi, dobro u ljudima.

– Iz priče je nastao roman, koji sam napisala u jednom dahu. Nisam forsirala karaktere i vreme, pratila sam društvene događaje, junaci romana su imaginarni ali istovremeno žive tu negde oko nas. Naravno, na neki način svi likovi u knjizi sam ja sama, i pozitivan i negativan lik, jer sam ih kao autorka stvorila u svojoj glavi onako kako ja doživljavam našu realnost i stvarnost u kojoj živimo.

* Sa prethodnim proznim sadržajima osvojili ste publiku umećem pisanja kratkih priča, a na nakei način i roman koji je sada pred nama je zbir povezanih kratkih priča.

– Čini mi se da u današnje vreme ne bih ni mogla da napišem roman koji bi imao nekoliko stotina stranica i za čije pisanje bi bilo potrebno mnogo vremena. Ja sam autor koji piše u jednom dahu, što je karakteristično i za priče koje pišem, pa je otuda možda ta impresija o povezanosti kratkih opriča u jednom romanu. Pažljivo sam slušala šta su večeras profesori srpskog jezika i književnosti govorili o mom romanu jer mi je bilo važno da čujem šta oni koji su pročitali mnogo knjiga, upoznali mnogo žanrova, mnogo autora i pisateljskih stilova, imaju da kažu o mom radu. Sve što su rekli, mene je na neki način iznenadilo. Ja sam prvo ljubitelj knjiga, pa tek onda autorka. Verujem da su svi pisci prvo bili čitaoci, pa tek onda postali autori. Tako sam i ja puno čitala, od obavezne školske lektire do knjiga raznih savremenih žanrova. Kao čitalac, ja ne mogu da se opredelim. A roman nisam napisala sa namerom da postanem još jedna žena koja je napisala roman. On je nekako spontano došao sam, sam se rodio i tu je pred nama u formi kako sam ga napisala.

 * Šta čitalačka publika može, i kada, očekivati kao sledeći rad iz književne i likovne radionice Maja Ilić Timotijević?

– U autorskom smislu radim i funkcionišem tako da kada predam u štampu jedan rukopis, već počinjem rad na nekom sledećem. Kad se rastanem od  likova o kojima sam pisala, kod mene nastane osećaj tuge koju lečim nekom novom ljubavlju. I zato odmah počnem da pišem nešto novo, nešto drugo. Da li će to opet biti priče ne znam, mada ih već imam do sada neobjavljenih sasvim dovoljno za novu knjigu. Ima tu materijala i za novi roman, jer od pedeset napisanih priča u knjigu uđe tek dvadesetak. Po nekom izboru tog trenutka, što znači da bi u nekom drugom trenutku nekih drugih dvadesetak priča bilo objavljeno. U stvari, sigurna sam, da će vrlo brzo izaći još jedna knjiga kratkih priča, a verujem i da sam jako blizu izlasku još jednog romana. I ne odričem se poezije kao svoje prve ljubavi, kojoj se uvek vraćam. Ono što me često odvrati od namere da štampam knjigu poezije je osećaj da je ono što ja pišem previše intimno, potpuno lično, da bih sa tim izašla pred javnost. Ponekad se pitam zašto uopšte neko sada štampa knjige, zar nije već sve, što je dobro, napisano. Kad god čitam neku knjigu imam utisak da imam fantastičnu stvar u rukama, da je sjajno napisano. Tako, imam taj problem motiva, ne za pisanjem nego za izdavanjem onoga što sam napisala, pa mi je teško da predvidim i sada unapred najavim neko novo izdanje. Imam utisak da je, bar meni, lako da napišem pesmu, priču, roman, ali koga to interesuje da pročita.

* Evo meni se čini da je večeras na promociji bilo mnogo onih koji žele da pročitaju šta ste napisali u svom prvom romanu.  Imamo puno puta priliku da se uverimo kako na neko književno veče ili promociju knjige renomiranog pisca i velike izdavačke kuće, u Beogradu, dvomilionskom gradu, dođe jedva tridesetak ljudi. Ovde se večeras tražila stolica više.

– Kao što znate živim u Čačku. Ljudi me ovde svakodnevno viđaju, imam zaista veliki broj prijatelja, publika zna da sam iskrena, a ja imam potrebu da im poklonim ono što sam napisala i u bukvalnom smislu, pa su tako večeras svi koji su došli na promociju dobili knjigu na poklon. Na promocije svojih knjiga pozivam različite ljude, pre svega one iz sveta književnosti, ali oni najčešće nemaju vremena, kao što ste videli i večeras, za moje književne večeri. Zato pozivam i sve one koji su čitali moje radove, pa kad me sretnu na ulici uvek me pitaju da li ću objaviti nešto novo i ja ih zato pozovem i oni svi dođu. Takođe, čim stignu knjige iz štamparije prve primerke poklonim gradskoj Biblioteci, pa tek onda napravim književno veče i promociju. Tako su knjige već zaživele kod čitalačke publike, pre promocije. Iznenadi me kad vidim da su moje knjige pročitali neki koji nisu to morali, ja nisam neko ko insistira na bilo čemu. Pišem dok postoji volja da  pišem, pa verovatno zbog toga ne mogu da se vežem za velikog izdavača, pa da mi pisanje postane obaveza. Knjiga koju pišem izlazi iz mog sna. San se može pokloniti kao i ljubav. Dakle, ljubav možete dati nekome, ne možete da je zahtevate od nekog. Zato je ništa ne zahtevam. One koji čitaju moje knjige ne zovem svojom publikom i čitaocima. To su moji sličnomišljenici. Oni verovatno osećaju energiju i to koliko volim da pišem, da se veselim i radujem pisanju kao da sam na rođendanu deteta u svečanoj haljini i sva sretna što su i oni došli. Ne pišem da bih prodajom knjiga stekla novac i bogatstvo, da postanem poznati pisac. Pišem zbog magije pisanja, zbog osećaja da prepoznajem emociju koju je možda neko, negde, nekad doživeo. Raduje me kada me ljudi sretnu na ulici i znaju da me je briga za njih. U tom smislu sam srećna jer sam okružena dobrim ljudima. Mi se prepoznajemo po tom osećaju. Sve u životu će proći osim one lične energije koju čovek ima, koju razmenjuje sa drugim ljudima i samo od njega zavisi da li će ona proći ili ne.

_______________________________________________________