Sava Mrkalj – stvaranje pisma po meri roda svoga

Velika je šteta, ali ujedno i deo viševekovne istorijske nepravde, što više Čačana nije pokazalo interesovanje za monodramu Slušaj kako govorim – Sava Mrkalj. Sa duge strane, slabiji odziv pomogao je stvaranju intimne atmosfere između glumca i publike. Uvodna rečenica Ne mogu više pisati, samo vama na uvo prozboriti, zasnovana kao i ceo komad na arhivskoj građi, posebno je odjeknula u atmosferi u kojoj vam se čini da Sava Mrkalj, kroz glumca Dejana Stojakovića, zaista govori samo vama. Samim tim je gledalac tokom cele predstave imao utisak da je u pitanju prijateljski razgovor, zbog čega je sa lakoćom upijao životopis ovog nepravedno zapostavljenog srpskog prosvetitelja i intelektualca.   A imali smo šta i da čujemo o Savi Mrkalju, za koga većina zna samo posredstvom one piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano. Čak se i u tom geslu, preuzetom od Adelunga, vidi Mrkaljeva upoznatost sa naučnim tokovima njegovog vremena. Ovaj brilijantan učenjak, rođen kao obično seljačko dete, prošao je kroz mnoge životne peripetije i bio je izložen preprekama koje su ga na kraju koštale fizičkog i psihičkog zdravlja. Međutim, takav buran i zanemaren život, koliko god težak onome ko ga živi, pokazao se kao plodonosno i uzbudljivo tlo za autore ove monodrame. Iako je jedna od namera predstave skretanje pažnje na zaboravljenog genija srpske kulture, predstava nije suvoparno didaktička, već uzbudljiva i dinamična. Dramsko preispitivanje Mrkaljevog života i njegove retke zaostavštine, predstavi je otvorilo vrata za promišljanje dubljih filozofskih tema života i smrti. Kroz njegov buran i lutalački život od sela do velikih gradova (spajajući narodno i akademsko) gledalac se bolje upoznaje sa onim kako se razvija i proučava živi jezik jednog naroda.

Uprkos mnogim sputavanjima od strane konzervativne sredine, Sava Mrkalj nije bio rušitelj kao što su ga mnogi savremenici doživljavali. Njegov rad predstavlja spoj starog i novog, u nameri da se postojeće unapređuje, a ne uništava. Jezik kojim se govori je za njega bio svetinja, ali ne i pismo kojim se piše. Pismo je trebalo prilagoditi najracionalnijim naučnim principima, čime bi se lakše opismenio što veći broj Srba. Mrkalj je na taj način čuvao jezik i kulturu, koji jedno iz drugog izviru, Srba u mnogoljudnoj Austriskoj imperiji.

Izvrgnut dugoj cenzuri tek danas, uz nemalu pomoć ove predstave, Mrkalja počinjemo da gledamo u sasvim zasluženom novom svetlu. Zanimljiva je opaska jedne gledateljke koju sam načuo nakon predstave da nije očekivala da će pod stare dane naučiti nešto novo o Savi. Zbog toga se nadam da ćemo ubuduće češće obraćati pažnu na ovakve događaje, izbegavajući usud malog mesta koji je Sava Mrkalj kritikovao kao žabokrečina misli i dela.

M. M. Ćurčić

______________________________________________________