Šantićev život nije protekao zalud

Прича у сликама о песнику Алекси Шантићу настављена је у петак, 11. маја 2018. године, отварањем изложбе „Мој живот није протекô залуду” на Позајмном одељењу Градске библиотеке Чачак, у оквиру 55. Дисових свечаности. Живот песника који је иза себе оставио пет књига песама, 300 сонета, родољубивих, социјалних, описних, елегичних песма, није могао протећи залуду, како и каже назив поставке, коју су припремиле библиотекарке Биљана Раичић и Душица Брковић, а дизајн паноа урадио је Љубиша Ћирковић.

Изложба прати биографске податке поете тананог здравља, нежне душе, снажне чулности и још снажнијег родољубља, песник је падао и уздизао се пред лошим критикама, тешким материјалним положајем, породичним уценама, националном борбељивошћу. Лирска, медидативна поезија, чулне страсти, исконска невиност и чистота, главни су мотиви раних Шантићевих песма. Родољубље, храброст, социјална неправда опевана је у чувеној песми „О класје моје”, а „Ми знамо судбу”, „Моја отаџбина” представљају израз националног пркоса и поноса. Песник елегије и сете, трпео је ударце живота, бранећи се поезијом, верујући да народи све три вере морају живети у слози и поштовати право на чување културног наслеђа сваког од њих.

Иако га је, на жалост историја демантовала, овом Изложбом се слави човекољубље, племенитост, искреност. На неки начин то је аманет, који нам је велики песник оставио, а његова поезија представља чувени брег лепоте, истакле су библиотекарке Душица Брковић и Биљана Раичић. Својим делима и даровитошћу уздигао се до песничких висина и незаборава, а ученица ОШ „Филип Филиповић” Дуња Крсмановић је казивала стихове песме „Вече на шкољу”. Ову Шантићеву песму, коју је књижевни критичар Јован Скерлић сматрао најуспелијом из песниковог опуса, тумачила је професорка  српског језика и књижевности Ана Ранђић. У врло занимљивом, поучном и надахнутом осврту Ана Ранђић је између осталог казала „песнички свемир Алексе Шантића требало би да је близак сваком истинском поклонику поезије.

Ако посматрамо српску поезију 20. века схватићемо да је о томе говорио и Дис, да су нам неопходне Божје светиљке и исцелитељска моћ уметности. Током тумачења Ранђићева је додала „на сву срећу наспрам осредњих увек је било стихова слободе речи, парафразираћу Дучића који је говорио да су одиста само два творца свемира, песник и Бог, а песнику су дошапнуте речи којима стиже до срца читалаца”.

Након својеврсног поетског часа, професорка Ана Ранђић је отворила Изложбу, коју ће посетиоци моћи да погледају до 23. маја 2018. године.

____________________________________________________________