Sonja Savić o detinjstvu u Čačku

U sredu 23. septembra navršilo se sedam godina bez Sonje Savić!
Sonja je bila srpska filmska glumica poznata po svom promuklom glasu i svojim ulogama u uspešnim jugoslovenskim filmovima 80-ih godina. Rođena je 15. septembra 1961. godine u Čačku. Glumom je počela da se bavi u amaterskim trupama, a debitovala je na filmu „Leptirov oblak“ 1977. godine.

Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, diplomirala je 1982. godine u klasi profesora Minje Dedića, zajedno sa: Svetislavom Goncićem, Branimirom Brstinom, Žarkom Lauševićem, Zoranom Cvijanovićem i drugima. Filmskim ulogama u toku osamdesetih godina „Živeti kao sav normalan svet“, „Una“, „Šećerna vodica“, „Davitelj protiv davitelja“, „Balkanski špijun“, „Čavka“ izborila je status zvezde domaćeg filma, kreirajući uloge izvan određenog faha, ali uvek sa prepoznatljivim ličnim pečatom.

Za glavnu ulogu u filmu „Šećerna vodica“ dobila je Zlatnu arenu na festivalu u Puli, 1984. godine. Za ulogu u filmu „Život je lep“, 1985. godine nagrađena je na festivalu u Veneciji. U muzičkom spotu Miroslava Ilića, za pesmu „Voleo sam devojku iz grada“, snimljenom 1987. godine, igrala je famoznu Devojku iz grada.

U toku devedesetih godina ređe se pojavljivala na filmu, ali je, i pored toga, ostvarila nekoliko značajnijih uloga: „Mi nismo anđeli“, „Uvod u drugi život“, „Ni na nebu ni na zemlji“, „Urnebesna tragedija“. Bila je aktivna i kao rediteljka – „Prvi srpski tehno vodvilj“, „Supernaut – Beograd andergraund“, „Plej“, „Čekajući Godoa“ i poslednji film „Šarlo te gleda“.Veliki povratak na glumačku scenu usledio je posle uloge u filmu „Hleb i mleko“ 2001. godine, nagrađenog „Zlatnim lavom“ u Veneciji. Film „Jug-jugoistok“ u kojem je igrala, dobio je nagradu beogradskog FEST-a „Nebojša Đukelić“.

Poslednju ulogu ostvarila je u filmu „Zabranjena ljubav“, a gledaoci su imali prilike da je gledaju i u TV seriji „Vratiće se rode“. Pred kraj života se posvetila snimanju avangardnih filmova.

I pored bogate filmografije, koja broji više od 50 filmskih i tv naslova, Sonja Savić je smatrala da je zanemarena i nedovoljno shvaćena na ovdašnjoj kulturnoj sceni. U poslednjih desetak godina povremeno se povlačila iz javnosti i posvećivala alternativnoj umetnosti u oblasti eksperimentalnog filma, teatra, muzike i multimedija.

– Neko misli da smo bili srećni. Ja sam bila srećna kad sam pronašla ljude koji su jednako nesrećni kao ja – govorila je svojevremeno Sonja.

Njen privatni život, prema pisanju štampe, ali i prema njenim izjavama, nije bio sređen u klasičnom smislu te reči. Odbacivala je sve tabue, oštro kritikovala svako licemerje i, kako je ocenjivala, opštu čamotinju i žabokrečinu kulturnog establišmenta.

Sećanje na rano detinjstvo:

Moji 1962. prelaze u Beograd. Odrasla sam u Beogradu, ali sam preko bake i svojih roditelja koji posećuju Donju Gorevnicu živela i neki drugi život osim beogradskog. Moje prve emocije i utisci u životu, o arhaju srpskom vezane su za Kablar i za Rošce, za moju ujnu i njen pileći paprikaš. Znači: Rade, Drago…Kamenica, vodenica od zove, vodenički mlinovi, mlin u kome je i moja baba mlela brašno, Slavkin sir, manastiri – Jovanje, Sretenje, Trojice, slave, krštenja, svadbe, pastiri, stoka, položiti stoci, zapaliti vatru – to sve rade deca u Rošcima. I ja sam to s njima radila od svoje druge do šeste godine što zimi, što leti.

Tri života sam proživela, najpre Rošci, zatim Čačak, onda kreće Beograd, upis na Akademiju u mojoj 17. godini. Preminula je 23. septembra 2008. godine u Beogradu, a sahranjena je u selu Donja Gorevnica.

Kraj 60-tih, 70-e i rane 80-e, paralelno u Beogradu i Čačku:

U oba grada postojali su ljudi koji su verovali u lepotu toga da možeš da u pola pet ujutru uključiš Radio Luksemburg i čuješ najnoviju svetsku top-listu. Nedostupni materijali – originalne LP ploče stižu i u Čačak i u Beograd. Zapravo sam odrastala uz istu grupu ljudi na dve različite strane. Moje generacijsko odrastanje ili deljenje mog iskustva sa savremenicima, istomišljenicima je ono što je suštinski delovalo na oblikovanje moje ličnosti. Pa ću kasnije shvatiti da su deca prve globalne medijske svetske generacije Džeger, Morison, Hendriks, Dženis Džoplin…

Te 60-e su zapravo bile oslobađanje pojedinca od dužnosti prema kolektivu i okretanje samomsebi, unutrašnjem vavedenju. Prepoznavanje sebe kao homo-religijusa, a ne homo-politikusa i preuzimanja sopstvene odgovornosti za sopstveni život i za saosećanje sa najbližim. To znači da neće partija u moje ime misliti, ako će se već neko u ime mene izražavati, onda će to biti pesnici i monasi. Rane 80-e su kod čačanskih inteligenata donele povlačenje i zatvaranje. Zid totalitarizma, presije i neotvaranje prostora za kreativnu energiju javio se, naročito u manjim gradovima Srbije. Ljudi su se povlačili od revolucionarnog, kreativnog osećanja koje su nosili u sebi. Isto se desilo i urbanim generacijama u Beogradu.