Prethodni članak
Sto godina od Oktobarske revolucije
7. новембра 1917. године (тј. 25. октобра по Јулијанском календару) избила је Октобарска револуција – револуција која је променила свет.
100 година касније на исти дан у галерији Народног музеја у Чачку, професорка руског језика Ксенија Радојичић испред свог клуба за промоцију руског језика, књижевности и традиције „Ксенија – руски језик” приредила је предавање на ту тему. Гости вечери су били Др Владимир Димитријевић, професор српског језика и књижевности у чачанској Гимназији и Гордана Недић, проф. руског језика из Руског књижевног круга Чачак. Теме које су професори изнели дотакли су се револуције са различитих становишта.
Увод у предавање је приредила Ксенија Радојичић износећи историјске податке о приликама у Руској империји с почетка 20. века, а који су досезали далеко у прошлост исте. Такође, истакла је дух тог времена које је прижељкивало и дозивало револуцију, али у једном уметничком заносу, а на крају у стварности сама револуција била је „потпомогнута” утицајима са стране зарад личних интереса.
Ево неколико интересантних података из историје Руске империје:
– Династија Романових је за 300 година владавине дала 5 царева и 13 императора;
– Иако је током њихове владавине било доста ратова, Романови су Русију територијално проширили и од ње направили светску силу;
- цар Михаил Фјодорович – први руски цар и утемељивач династије Романових;
1672-1725. Петар Велики – најистакнутија личност династије, велики реформатор државе, племства, економије; тежио је да приближи царевину западноевропском начину живота и власти; државу је поделио на губерније, основао редовну армију, флоту, оснивао мануфактуре и фабрике, цркву потчинио држави, увео грађанску азбуку, отварао школе, утемељивач Академије Наука; ипак велики апсолутиста који је сурово спроводио своје реформе;
1741-1761/2. Јелизавета Петровна, кћи Петра Великог, смањила број странаца међу чиновницима, основала Академију наука и универзитет Ломоносов, завршила изградњу дворца Ермитаж;
1729 – 1796. Катарина Велика, снаја Романовима и Јелизавети Петровној, на власт дошла свргнувши мужа, учврстила апсолутизам, проширила територију царевине (Крим, Кавказ, Северно Приморје);
1796 –1801. Павле I, син Катарине Велике, био против Француске буржоаске револуције, али је склопио савез с Наполеоном 1800. године;
1801 – 1825. Александар I Романов, унук Катарине Велике, водио Отаџбински рат против Наполеона 1812.руководио Бечким конгресом 1814-15. и оснивач Свете Алијансе; за време његове владавине од 1810-1820. међу највишим чиновницима армије основан опозициони покрет Декабристи, који су се после Отаџбинског рата протерујући Наполеона из Русије упознали са западноевропским начином живота и идејама Волтера и Русоа и хтели да подигну револуцију против цара;
1825 – 1855. на власт долази Николај I после смрти рођеног брата Александра I; 14. децембра 1825. Декабристи подигли устанак, али је угушен и од 600 побуњеника 5 је осуђено на смрт, око 300 је процесуирано, а остали су изгнани у Сибир;
Утицај Декабриста током XIX века – најбоље се види у Петрашевском кружоку, који је имао социјалистичко-утопијске идеје, а најзначајнији припадник тог круга је Ф.М. Достојевски (који је осуђен на смрт заједно с другим припадницима Петрашевског кружока, али је цар помиловао те осуђенике и прогнао их у Сибир);
1855 – 1881. Александар II, деда последњег руског цара, укинуо кметство, 5 пута је био покушан атентат на њега и убили су га „народновољци” 1855.
1881 – 1894. Александар III, отац Николаја II, један од ретких владара током чије владавине није било ратова и великих побуна; био ожењен данском принцезом из династије Дагмар Шлезвиг, која је кад се удала добила је име Марија Фјодоровна, јер према руском закону све принцезе су удајом морале прећи у православље; имали су петоро деце: престолонаследника Николаја II, Велике кнежеве Александра, Георгија, Михаила, Велике кнегиње Ксенију и Олгу;
1894 – 1917. Николаја II Романов, последњи руски цар;
Његов живот пратио је низ несрећних случајева: рођен је 18. маја 1868. на дан Св. Многострадалног Јова и сам цар је увек подвлачио да како је жртвован Јов да ће и он бити тако жртвован; када је имао 7 година убијен је његов деда Александар II који му је умро на рукама и то је оставило јак утицај на малог Николаја; бреме царства и власти доста га је оптерећивало;
Априла 1894. верен са Алисом Хесен (Александром Фјодоровном), али у октобру исте године му умире отац; 7 дана после његове смрти пар се венчао; народ је веровао да није добро што невеста иде за мртвачким сандуком; ипак, Царица Александра Фјодоровна је у писму сестри рекла да их је тај догађај још више зближио;
- крунисање Николаја II у Успењском сабору московског Кремља; поводом крунисања цар је приредио гозбу за народ, али је народ похрлио да се почасти и том приликом је страдало око 1.500 људи; цар је то сматрао лошим предзнаком;
О царској породици Романов данас се много истражује, али и зна захваљујући личним дневницима цара и царице, као и њиховој преписци, записима сведочења савременика и другом историјском материјалу;
Такође, царски пар је сматран идеалним примером хришћанског брака; имали су 4 кћи: Велике кнегиње Олгу, Татјану, Марију и Анастасију и једног сина: престолонаследника Алексеја, који је боловао од хемофилије, наследне болести крви која се преносила са мајке на сина; та чињеница је дубоко погодила царицу која је у својој несрећи тражила помоћ, а касније су злобници њене разговоре са Распућином приказали у најнегативнијем светлу;
Александар Парвус
- током обележавања 300 година династије Романових иза кулиса светске историјске сцене је деловао Израиљ Лазаревич Гиљфанд, познатији као Александар Парвус, пореклом руски Јеврејин, а по занимању немачки шпијун чија је специјалност била дизање побуна, штрајкова, подметање саботажа;
- марта 1915. је изнеодетаљан план немачкој власти како избацити Русију из I Светског ратаиз којих градова треба да почне револуција, како одвојити Кавказ, Прибалтику и Украјину, знао је све слабости монархије;
Револуција 1905. је била његов лични експеримент;
Немачком цар Вилхем II је два пута тражио сепаратни мир са Русијом, али цар Николај II је то одбијао, зато је Немачкој било потребно да по сваку цену избаци Русију из рата и ослободи свој источни фронт;
Александар Парвус је за свој план и уништење Руске монархије добио прво 1.000.000 марака у злату, а затим још неколико хиљада; као припадник социјал-демократске партије одабрао је Владимира Иљича Уљанова – познатијег као Лењин да буде вођа револуције и дао му одређену своту новца, јер иако припадници исте партије њих двојица су били љути непријатељи и Парвус је знао да ће Лењин за новац прихватити и учинити све;
У децембру 1916. организовано је пребацивање Лењина са још 33 партијска друга из Швајцарске преко Немачке и Шведске до Русије у блиндираном вагону немачког воза; сви су били политички емигранти и за такве путнике је била потребна посебна дозвола, коју су они добили од немачког цара лично;сви дисиденти су били Јеврејског порекла, иначе, у Руској монархији је постојала тзв. „жута црта” што је значило да су Јевреји живећи на одређеној географској територији образовали имагинарну црту преко које нису могли прећи (нису имали право да живе и раде у престоницама);
Када је Лењин стигао у Шведску у једним локалним новинама је изашао чланак о њему и револуцији у Русији; у том тренутку Лењин је 10 година био у изгнанству и ретко ко га се сећао; Парвус је схватао значај медија и њихов утицај на масе, а од новца који је добијао финансирао је неколико новина у Русији;
Тако је избила прво Фебруарска револуција 1917. потпомогнута Немачком и Парвусом током које се цар одрекао престола у корист свога брата Михаила;
Ипак, у октобру 1917. се говорило о могућем склапању мира између Русије и Немачке и оквиран датум је био 8-9. новембар;
То је изазвало хистерију код Лењина, јер се уплашио да ће тиме изгубити шансу за власт и он је са групом другова из партије извео преврат у ноћи између 25-26. октобра и заузео Ермитаж;
Дошавши у Русију Лењин је окренуо леђа Парвусу, а сви његови саборци током изгнанства су у СССР били су на позицијама;
Лав Троцки
- марта 1918. Троцки је испред новонастале владе потписао Брестски мир којим је Русија изгубила ¼ територије, монархију, а мало касније и цара; тиме је Русија од скорог победника I Светског рата изашла као потпуни губитник;
У ноћи између 16. и 17. јула 1918. у 1:15 у дому инжењера Ипатија у Јекатеринбургу убијена је породица Романов – цар Николај II, његова супруга Александра Фјодоровна и њихово петоро деце; уз њих је била неколицина најблискијих и најоданијих људи – доктор, кувар, дворска дама…
Царска породица Романов
Ликвидатора је било 11, сви Јевреји, и прво су пришли цару и рекли му шта ће бити, у том тренутку у дворишту је упаљен камион да се од мотора ублаже пуцњеви, што је било карактеристично за чекисте и поређали се за задатак;
Цар је скочио и упитао:„Шта? Шта?” тада је у њега испаљено чак 70 метака, затим су пуцали у царевића, па у царицу која је само успела да се прекрсти и на крају у Велике кнегиње које су пале једне поред других, а изгледало је као да се држе за руке;
Совјетски истражни судија Н.А. Соколов је на зиду открио натпис
„Ту је поглавар религије, народа и државе убијен, наредба извршена.“
Гроб Романових
Руска царска породица канонизована је 2000-те године.
Др Владимир Димитријевић је обрадио тему „Револуција и религија” у којој је на детаљан и њему својствен начин подробно описао идеологију Совјетског Савеза, истакао све догађаје који су пратили страдање руског православног становништва, изнео фрапантне податке о броју жртава терора који је проводио нов систем, а све под лажном паролом„слободе, једнакости, братства”. Према истраживањима које Димитријевић константно обавља, дошао једо званичних података Руске државне комисије из 1995. године по којима је Револуција у Русији однела преко 200.000 свештених и монашких лица, 1936. је у околини Москве без суђења стрељано 40.000 људи од тога половина свештених лица, 1943. Стаљин се обратио Руској православној цркви за подршку, а Црква је тада имала само 3 епископа на слободи. Почетком 1930. је срушен Храм Христа Спаситеља у Москви који јеподигао руски народ после победе над Наполеоном, онда се може закључити да је револуција која је почела са идејом о једнакости, братству и слободи била и остала највећи прогонитељ хришћанства у историји, чак већи од ранохришћанских прогона, нпр. у доба цара Диоклецијана. Професор је завршио речима једног руског монаха упућених Бољшевицима: „Ви ћете победити, али после свих победа, победник ће бити Христос”.
Гордана Недић је покушала са поетске стране да приближи дух револуције. У ери Сребрног века осећао се дух новог доба који се ширио не само Русијом, већ и читавом Европом. О револуцији се није причало само у прогонству у Сибир, подземљу и политичком изгнанству. О њој су маштали и призивали је у салонима и књижевним кафеима. Маштало се о слободи, јединству, братству, социјалној једнакости. Скоро сви песници и уметници су прижељкивали револуцију. Наравно, они су је описивали са заносом, многи су писали стихове на ту тему, Блок ју је чак назвао „својом женом”, али фигура Владимира Владимировича Мајаковског се истицала и доминирала између свих. Осим што је у поетском смислу осмислио нови стих и срушио уобичајене теме и форме, он је био и изразито надарен сликар. Ипак, и њега је као и већину „занесених и очараних револуцијом” песника задесила иста зла коб – поред разочарења у исту он је дигао руку на себе.
Револуција је прогутала и друге своје поклонике – Марина Цветајева се обесила у очају, Сергеј Јесењин је страдао под врло неразјашњеним околностима, Блока Бољшевици нису пустили на лечење у иностранство и умро је од глади и хладноће у Петрограду, Мандељштам је умро у логору, Баљмонт је завршио у лудници.
Ипак, револуција која се десила 1917. године заиста је променила свет. Као прво, створена је нова идеологија која је трајала пуним интензитетом преко 70 година, а одјеци њене идеологије и данас постоје у свету. Затим, уништена је једна царевина која је по свим историјским подацима почетком 20. века била међу пет најјачих индустријских земаља света и имала је тенденцију да постане прва. На велику жалост руског народа, после Првог светског рата Русија је била потпуни губитник у сваком смислу – уништена је монархија, царска породица убијена, изгубљена ¼ територије, а губици које је претрпео руски народ као и руска православна црква су немерљиви.
За Србију је Бољшевичка револуција такође имала значаја и то у два правца. Са ове тачке историјског гледишта слободно можемо рећи да је први утицај био далеко позитивнији, а огледа се у Руској емиграцији која је у земљу разорену ратом и која је изгубила 1/3 свог становништва донела средњу класу: инжењере, лекаре, професоре, свештенство, који су у својим професионалним сферама деловања помогли обнову и изградњу Србије. Други утицај је свакако идеолошки који је у Краљевину Југославију стигао 1945. Тада је Краљевина Југославија доживела сличну судбину као Руска империја, али у знатно слабијем обиму.
Ипак, Совјетски Савез је за 73 године свог постојања створио и доста тога доброг. Иако је то био затворен систем, био је у потпуности окренут сам себи и самим тим развоју општег добра. Под овим имам у виду пре свега развој науке и технологије, али и уметничког живота, архитектуре. У почетку је уметност била подређена идеологији, али током времена развијао се филм, музика, балет који јесу носили одређену дозу комунизма у својој форми, али су се развијали у уметничком смислу.
Ксенија Радојичић, проф. руског језика
________________________________________________________________
