Sto godina utopljene duše

Пише: Исидора Ђоловић

Велики песник малог опуса, значајни „међаш“ српске књижевности, велика загонетка и поред непрекидног интересовања проучавалаца поезије, велико огрешење Јована Скерлића, велики медијум с оне стране погледа- све ове одредбе би могло садржати представљање Владислава Петковића Диса (1880-1917), песника чија се трагична звезда угасила тачно век уназад, у водама Јонског мора.

Девето од тринаесторо деце Димитрија и Марије Петковић, родом из Заблаћа крај Чачка, у живот као „тамницу“ Владислав Петковић Дис је „пао“ 10. маја 1880. Постаје једна од најмаркантнијих и најтрагичнијих фигура наше културе, такорећи, већ за живота. Срећа га није пратила још од неуспелих покушаја да положи матуру и низа службених премештаја по забитим местима широм Србије. Са доласком у Београд и ступањем у боемске кругове, који су га убрзо прихватили као свој заштитни знак, Владислав започиње кратку и до данас неуобичајену књижевну каријеру. Уз Симу Пандуровића, биће представник “таласа песимизма” у поезији, који је тадашњи арбитар укуса Скерлић немилосрдно одбацивао и критиковао.

Наиме, почетак XX века за Србију је означио неколико година затишја, уоквирених драматичним догађајима. Између династичког преврата у крвавој мајској ноћи и коначних борби за ослобођење са типично балканским обртом, сместио се период наде, убрзаног развоја и просперитета, али и пратећих разочарања. У сваком случају, отворено је ново поглавље епохе, везе са светом су обновљене и ојачане, а у погледу уметности забележено “златно доба” доминирајуће модерне. Нова усмерења и узори, свежина израза и идеја, полемике као резултат креативног шаренила – све то је одражавало дух времена. Било је то доба у коме многи стварају и за све постоји место на отвореном литерарном пољу.

Прву поетску збирку, “Утопљене душе”, Дис штампа о свом трошку, тоном и сликама који прожимају, тек накнадно истински вредноване стихове, наговештавајући удес који ће му донети предстојећи ратови. Исте године, 1911, проналази срећу у браку са лепом Христином – Тинком Поповић. Породица му је неизмерно значила, а брига за супругу и децу (Гордану и Мутимира) заувек ће остати забележена у његовим ратним римама, попут оних из песме „Међу својима“.

У војску није примљен „због уских груди“, али ће Балканске ратове провести као ратни извештач. Општи родољубиви дух захвата и Диса, обојивши наредну збирку „Ми чекамо цара“ из 1914. Војевање путем речи преноси се на бојиште, перо постаје равноправно оружју, а патриотски набој и жеља да се ступи у службу отаџбине добијају још један вид испољавања. Писци и песници постају истински хроничари једног узаврелог, бурног и драматичног доба, узајамношћу сопствених живота и колективног усуда остављајући неизбрисиви траг на ратном мозаику. Доказали су тиме да је песникова свагдашња морална дужност – бити свестан света и борити се за његово побољшање, кроз посвећивање живота очувању части и људскости. Књижевни живот престонице по завршетку тријумфалне, одбрамбене јесени 1914. године, нагло је преусмерен у избегличке колоне и магловиту неизвесност сутрашњице. Наставља да се одвија уз прилагођавања новонасталим околностима. Песништво се из своје “куле од слоноваче” спустило у ровове, међу барикаде и дим барута, да дели судбину оних којима се обраћало и остави опомињући спомен за будуће нараштаје.

У години избијања рата, Дис са породицом живи од помоћи Српске краљевске академије за сиромашне писце. Почетак међународног сукоба затиче га у Београду. Мобилисан је као „обвезник чиновничког реда“, али, убрзо ослобођен дужности и постављен за ратног дописника Браничевског округа. Након што се ситуација погоршала, склања породицу у Чачак, а сам се већ наредне ноћи придружује војсци у повлачењу преко Албаније. Евакуација је трајала од 24. децембра 1915. до 28. јануара 1916. године. Део људства остаје у Валони до 23. марта, када су пребачени на Крф. Одатле ће Дис, са групом интелектуалаца,  наставити пут за Француску. Станислав Краков га се у „Животу човека на Балкану“ присећа као суморне појаве грозничавог и тужног погледа, човека опседнутог питањем смрти.

У нормандијској варошици Пети Дал, а потом и у Ници, песник лечи туберкулозу. Углавном самује, мислећи на породицу у окупираном Чачку. Његову поезиију, израз ових брига, објављују „Српске новине“ – реч је о збирци „Недовршене песме“ (1916). Током две године, на Крфу излазе новине и књиге, раде ратни пресбиро и српске школе, бораве државне институције и влада, организују се културни догађаји. Месечни књижевни додатак „Српских новина“, под називом „Забавник“, неговаће током 1917/18. српску књижевност у изгнанству. Следеће Дисово одредиште је Париз, где борави у хотелу „Златни зрак“, у Латинској четврти. Очевици памте да је увек био натмурен и тужан, али, достојанствен. Међутим, након што му Тинка буде јавила да деца гладују, јер им његов пријатељ са Крфа не шаље пуну суму договореног новца, потпуно је разочаран. Мада је заволео Париз, напушта га са плановима да се у Солуну запосли као дописник и буде бар мало ближе својима, помажући их. Сем тога, здравље му се од јесени почело погоршавати.

Планове је осујетило торпедовање пловила којом је кренуо према Крфу. У зору 16. маја 1917, надомак одредишта, немачка подморница је погодила лађу „Италија“ на којој се налазио и песник. Малобројни преживели сведоче о сталожености са којом је Дис помагао морнарима при евакуацији нејачи. Лађа је тонула  исувише брзо, па је касно ушао у већ препун чамац за спасавање. Вртлог који је пароброд начинио тонући, повлачи са собом меланхоличног и злосрећног песника у тамне дубине које је стиховима додиривао и призивао. У џепу су му касније пронађене наочаре и драхма ипо, управо колико се надао да ће у Солуну моћи да дневно приштеди за своје најмилије. Имао је тридесет седам година. Ожаљен је некрологом у „Српским новинама“, а његово стваралачко завештање од тада полако почиње свој вечни живот. Чини се да су многи, готово пророчки опомињући стихови, посебно актуелни у нашим данима…

___________________________________________________________________