Studija o zaboravljenoj Čačanki

Za Antuna Gustava Matoša bila je „senzitivna, impulsivna srpska orhideja”, Jovana Skerlića opčinila je njena smela iskrenost u poetskoj knjizi „Trenuci”, a danas sećanje na pesnikinju i pripovedača Danicu Marković (1879. Čačak – 1932. Beograd) čuvaju knjige poput studije Branke Radovanović „Danica, Oči pune zvezda, ruke pune trnja” (izdanje „Službenog glasnika”). Ovo delo rezultat je višegodišnje potrage Branke Radovanović po listovima i književnim časopisima, za rasutim stvaralaštvom Danice Marković. Kao što je nagovešteno u podnaslovu izdanja, opisani umetnički i životni put pesnikinje bio je težak, da bi njena pojava bila gotovo i zaboravljena u srpskoj književnosti.

Branka Radovanović

– Pojava prve knjige pesama Danice Marković „Trenuci” (1904) izazvala je neočekivanu pažnju književne kritike. Skerlić i Matoš prosto su se otimali koji će više i bolje da proslavi pesničku pojavu Danice Marković, da bi krunisanje pesnikinjino dovršio Bogdan Popović, sa tri pesme za svoju „Antologiju”, u kojoj je bila jedina pesnikinja. Posle ovakvog meteorskog bljeska mogao se očekivati samo nastavak. Međutim, okolnosti u kojima se kao već slavna našla, odvodile su je na put njene Golgote. Najpre je to bila učiteljska služba, sve dalja od Beograda kao važnog književnog centra. Seoska sredina, predstavnici vlasti, đački roditelji i bolest bili su njeni glavni neprijatelji. Brak i porodični život su joj doneli samo razočaranje. Od šestoro dece, samo troje je nadživelo. Prvi svetski rat i sedam godina hodanja po mukama su je dokusurili. Povratak u oslobođeni i porušeni Beograd joj je, koju godinu kasnije, doneo zbirku pesama „Trenuci i raspoloženja”, ali ona nije doživela sudbinu prve – kaže Branka Radovanović, uz napomenu da se zatim Danica Marković sve više okretala proznom stvaralaštvu.

Naša sagovornica zapazila je takođe da su u slučaju Danice Marković sve životne okolnosti uticale na to da preko njenog dela padne veo zaborava.

– Posle njene smrti, sem nekrolologa i nekoliko antologijskih odabira, uglavnom istih pesama i pripovedaka, ništa se više nije čulo. Vreme je ostavilo pokolenju koje se s njom fizički nije srelo da je rehabilituje. A bila je „kriva” jedino što je žena, majka, pesnikinja, heroina, što je čitavog života bila bolesna i što je živela u pogrešnom vremenu – dodaje Branka Radovanović.

Kao učiteljica, Danica Marković provela je u Prokuplju vreme od 1913. do 1920. godine. Iz njenih pisama, koje je autorka knjige „Danica” priložila svom istraživanju, može se videti da je pesnikinja patila u skučenim palanačkim prilikama. Ali, po rečima Branke Radovanović, o odnosu Danice Marković i sredine u kojoj je živela ima pomena i u više pesama i pripovedaka, iz čega je uočljiv i njen odnos prema fenomenu palanke.

– Život na selu, kao i u palanci, nije je ispunjavao, nije se uklapala s tom „klikom razdraganom”, niti s „gomilom hučnom”. Ta dosada seoskog života i praznika, taj nesklad između nje i njih, između želja, snova i mašte, svega onog lirskog i poetskog u njoj i grube zbilje, kud god da je krenula činili su je suvišnom, usamljenom i tuđom. „Ubistveno dejstvo palanke”, „društvene obaveze” nalikovali su kuluku – smatra Branka Radovanović.             

Tokom Topličkog ustanaka 1917. godine, Danica Marković pokazala je odvažnost, suprotstavljajući se surovosti bugarskih vojnika, a njenu sudbinu u to vreme naša sagovornica sagledava u tri sačuvana pisma, upućena čuvenom bugarskom književniku Ivanu Vazovu, kao i kroz sećanje nekolicine njenih prijatelja.

– Danica je tada pokazala izuzetnu hrabrost i požrtvovanost pokušavajući da u Nišu dođe do značajnih predstavnika bugarske vlasti i da se bori za „srpsku stvar”. Jednom prilikom bila je i uhapšena i odvedena u Nišku tvrđavu i osuđena na smrt. Toliko je bilo beznadežno stanje kada se obratila čoveku sa neprijateljske strane. Međutim, njen intelekt, obrazovanje i, naravno, beznađe, terali su je da se prikloni i moli pesnika. U ta pisma stao je njen čitav život, njeno pesničko ime, ali i materinstvo, suočeno sa glađu i smrću. To je krik majke kojoj će deca umreti od gladi ako nje ne bude bilo. Tu su i Crveni krst, i holandska kraljica Vilhelmina i Ivan Vazov, svi u pokušaju da je spasu. Na njenom književnom nebu Toplički ustanak će imati odjeka i u književnim radovima, najviše u „Utiscima iz bune u Toplici”, štampanim na naslovnim stranama „Politike” 1929. godine. Ove utiske ispisala je kao neposredni učesnik i svedok ustanka, savremenik i hroničar. Takođe, ovaj prokupački period iznedriće nekoliko pripovedaka, više kao slike života u palanci – zapaža Branka Radovanović.

U „Politici” je Danica Marković objavila 22 pripovetke, od ukupno njih trideset jedne. Prozu je pisala celoga života, intenzivnije u vreme i posle štampanja poetske zbirke „Trenutaka i raspoloženja”. Kako je primetila Branka Radovanović, njene pripovetke se po tematici, po stilu i atmosferi mogu svrstati u dva osnovna smera: u početku tradicionalne, ruralne i istorijske, sa izvesnom nacionalnom intonacijom, sa čumama i vampirima, vešticama i zlim silama, vremenom prerastaju u savremenu prozu, sa ličnostima stvarnim i prepoznatljivim. Naša sagovornica u prozi Danice Marković prepoznaje modernizam, onaj korak koji je Srbija činila početkom dvadesetog veka, kad je za sobom ostavljala ljušturu starog, proturskog i tradicionalnog i okretala se novom, modernom i evropskom. Ipak, navodi da je prerana smrt Danicu sprečila je da ove težnje i razvije.

Sećanje o Danici Marković ostavila je i Isidora Sekulić, koja je njom bila očarana, njenim izgledom, glasom, ponašanjem i mestom u društvu. U knjizi „Danica” opisan je i njihov poslednji susret u Beogradu, kada je Danica Marković zbog bolesti bila prerano ostarela, brižna, sa gladnom decom, očigledno u duhu jedne od njenih pesama: „Kad videsmo gde smo, trgli smo se, stali, / Nazad ne možemo, a napred ne smemo; / I na tome putu, gde su mnogi pali, / Mi stadosmo da se, svetli, rastanemo.”

Danica Marković

Mlada Čačanka postala je jedna od najznačajnijih pesnikinja svog doba, ali joj priznanje kritičara nije donelo sreću u životu.

Danica Marković rođena je u Čačku 1879. godine, u porodici seoskog učitelja, a samo dve godine kasnije njeni roditelji preseliće se u Beograd. Buduća pesnikinja tu će završiti Višu žensku školu i upisati se na studije filozofije na Velikoj školi. Umesto da diplomira, zaposlila se kao učiteljica – prvo nekoliko godina u Beogradu, zatim u Resniku, pa u nekim drugim manjim mestima.