Sudbina stvaraoca u provinciji

Mića Milovanović je po zvaničnim podacima čačanske Biblioteke već nekoliko godina najčitaniji srpski pisac kod čitalačke publike ove ustanove. Po broju napisanih i nagrađivanih dela Milovanović je jedan od dvojice najpoznatijih čačanskih pisaca.

Ambasador Rusije A. Čepurin uručuje nagradu Srebrni vitez Mići Milovanoviću

Do sada je napisao dvanaest knjiga i to osam romana, tri zbirke pesama i jedna hronika njegovog rodnog sela kod Rače kragujevačke. Sve tri zbirke pesama nagrađivane su na anonimnim konkursima, a nagrađivani su i Milovanovićevi romani.

– Dobio sam ukupno sedam književnih nagrada, od kojih pet za poeziju i dve za romane. Pre neki dan na Sajmu knjiga u Beogradu ambasador Rusije  Aleksandar Čepurin, uručio mi je nagradu Srebrni vitez koju sam dobio od Međunarodnog literarnog slovenskog foruma Zlatni vitez, koji je ove godine održan u Irkutsku u Sibiru. isam bio u mogućnosti da odem na uručenje nagrade u Irkutsk, pa mi je nagrada uručena u Beogradu. Na konkurs je prispelo preko 400 dela u raznim književnim kategorijama, a moj roman „Molitva za oca Prohora“ nagrađen je nagradom Srebrni vitez.

* Čini se da je u svim oblastima važno biti da živite u Beogradu da bi ste uopšte bili primećeni i nagrađeni. Književne nagrade koje su dobijali pisci iz unutrašnjosti na neki način demantuju ovu tvrdnju. Šta vi kao pisac koji ne živi u Beogradu mislite o tome?

– Biti umetnički stvaralac, ne samo pisac, u provinciji je pravo prokletstvo. Počeo sam da pišem još kao gimnazijalac u Kragujevcu i već tada dobijao neke nagrade, ali kad se sve uzme u obzir možda sam se kasno vratio pisanju, tek sredinom devedesetih godina prošlog veka. Praktično sam se našao u međugeneracijskom procepu, između onih koji su podvlačili crtu ispod svog stvaralačkog opusa i mladih koji su tek nadolazili svojim talentima. I tako sam zapao u ono što se danas popularno zove medijska blokada, uprkos činjenici da imam brojnu čitalačku publiku i što sam nagrađivan kao pisac. Za širu čitalačku publiku u Srbiji, čini mi se da sam i dalje nepoznat pisac.

* U čemu je srž tog problema, nedovoljan interes medija i većih izdavačkih kuća ili nešto treće?

– Svi centri moći nalaze se u Beogradu. Sve što nastaje, što se stvara van Beograda teško uspeva da se afirmiše i predstavi javnosti. Evo primera i sa nagradom Srebrni vitez koju sam dobio na međunarodnom konkursu. Da je dobitnik nagrade neki beogradski ili već afirmisani pisac ovo bi bila udarna vest iz kulture. Prilikom uručenja nagrade na Sajmu knjiga nije bilo nijednog  nacionalnog medija da to zabeleži i objavi. Zar to nije bila vest, ako ne zbog mene kao nagrađenog, onda bar zbog ambasadora Rusije koji mi je uručio nagradu. Za Politiku je ovih dana dopisnik Boško Lomović uradio prigodan tekst o meni i nagradi Srebrni vitez, ali prošlo je već deset dana a tekst nije objavljen. I pored najave ni RTS nije objavio prilog o meni i nagradi, kao ni Večernje novosti čiji dopisnik mi je tri puta najavljivao razgovor i za sada ništa. Hoću da kažem da ako stvaraš van Beograda, ako iza sebe nemaš već šire afirmisano ime, ako iza tebe ne stoji jaka izdavačka kuća, ako za tebe  niko ne lobira, možeš da dobiješ i najveće svetske nagrade, ti ostaješ nepoznat široj srpskoj javnosti.

* Da se ne stekne pogrešan utisak da pišete za nagrade i afirmaciju a ne za čitalačku publiku?

– U čačanskoj Biblioteci je sedam mojih romana sa po tri primerka, to je 21 knjiga. Na izdavanje na čitanje čeka se nedeljama. U Biblioteci su mi rekli da kada neko prvi put pročita jedan od mojih romana, odmah traži na čitanje sve ostale. To mi svakako godi i meni u mojim godinama svakako motiv za pisanje nisu ni nagrade ni da postanem veliko književno ime. Hoću da kažem da mi je stalo da se o moje knjige više otimaju čitaoci nego izdavači. Čitaoci su moj stvarni motiv za pisanjem. Navikao sam na to da me ignorišu veliki mediji i veliki izdavači, jer primera za to ignorisanje bilo je i ovde na lokalu. Bivše rukovodstvo Biblioteke u Čačku nije baš bilo voljno da se javno objavi da sam u samom vrhu čitanosti kod čitalačke publike, pa su često pribegavali tome da me skinu sa liste pet najčitanijih pisaca i knjiga i da ubace nekog drugog. Ne znam šat se dešava piscima u Beogradu, ali ovde u maloj sredini ja se susrećem sa svojim čitaocima na ulici, na pijaci, u kafani pa me često zaustavljaju da porazgovaramo, da pitaju šta pišem novo, da mi kažu svoje utiske kada su čitali neki moj roman.

* Uprkos svemu da li postoji inspiracija za budući roman?

– Moj novi roman treba da izađe početkom sledeće godine. Tekst je napisan i sada je u fazi pripreme za štampu. Naslov romana je „Delirijum“  i napisan je pre dve godine. Tema svih mojih prethodnih romana bila je stvarnosna proza. Uvek sam pisao o stvarnim događajima i autentičnih ličnosti i to je bio dokumentarni temelj mog romana, a nadgradnja opisanog događaja mogla bi se okarakterisati kao umetnička. U novom romanu okrenuo sam se drugom žanru, to je tzv. magični realizam gde dominiraju satira, groteska, ironija i humor. Zahvatio sam period od 25 godina naše tragične istorije od pada Berlinskog zida 1989. do velike poplave 2014. godine. To je period u kome je srpski etnos doživeo pad na svim nivoima. I na ekonomskom i na moralnom i na demografskom. Taj period prikazujem kroz prizmu mlade generacije, kroz naratora te generacije koja je potpuno dezorjentisana u tim burnim vremenima kada su hiljade  njegovih vršnjaka pobegle iz Srbije tražeći neki bolji život. Roman je napisan u 32 poglavlja i po mišljenju onih koji pročitali rukopis knjige smatraju da je to možda moje najbolje napisano delo.

_________________________________________________