TOP 10 preporuka predstava u Srbiji, sezona 2018 – 2019

Foto: Nenad Petrović

Njena je drskost simpatična. Sočno psuje, jetko zvoca, na svaku primedbu odgovara sa duplom kamatom. Učesnica je svih protesta od „lipanjskih gibanja“ do Petog oktobra, a ove sadašnje – čije se kolone demonstranata čuju pod prozorima njenog stana da uzvikuju nešto što se baš i ne da razabrati, osim onog uopštenog: „Lopovi!“ – podržava doduše na društvenim mrežama, šaljući anonimno pogrdne tvitove na adresu predsednika, njegovog brata i sina… a to je već momenat kad se, ne odmah primetno, krnji simpatija za ovu drčnu staricu, jer šta ima političko i etičko u tome da se vređa maloletni sin predsednika – ništa, a naročito kad o tom predsedniku, kom predsedniku?, kao i o njegovom bratu, kom bratu?, u pozorišnoj predstavi u režiji Jagoša Markovića, dugoj (i predugoj), nije izrečena ni jedna jedina reč, kao da on i njegov brat i ne postoje izvan ove predstave i ovog komada Biljane Srbljanović, u kojem su njihove političke i poslovne funkcije ispražnjene, dakle, od svakog stvarnog sadržaja… Najzad, u najnovijem krugu protesta u Beogradu, kojima se gospođa Bogdanka pridružuje iz udobnosti svoje fotelje, preko elektronskih mreža, ko su uopšte ti sadašnji demonstranti? Protiv koga, protiv čega protestuju i za šta se bore, o tome u predstavi nema ni reči, kao što ni reči nema o onima koji su na vlasti, jer je sva pažnja usmerena na „psihološke karakteristike“ demonstrirajućih, na to kakvi su to oni, kao da je reč o jednoj vrsti bez podvrsta, koja se lako da klasifikovati… Premijera ovog komada Biljane Srbljanović o oportunizmu opozicije i oponenata vlastima, koji su spremni da dižu revolucije samo kad im je ugrožena lična i privatna svojina ili karijera, izvedena je na osamnaestogodišnjicu slavnog Petog oktobra, kad su se građani i građanke digli protiv kriminalne vlasti i srušili je, kao kulu od karata, pokazujući da je prvi među svim zakonima onaj da građani imaju legitimnu vlast nad vlašću koja radi nelegalno. Ti takozvani obični ljudi, seljaci, radnici, intelektualci… koji su porazili Miloševića, nisu imali ništa zajedničko sa Bogdankom i njenom bratijom, a, evo, doživeli su da se, na osamnaestogodišnjicu njihovog junačkog dela, njihov lik crta prema liku gospođe Bogdanke, kriptokritičarke vlasti, koja je oportunistkinja od glave di pete... Zlatko Paković, Danas

06. TRIPTIH O RADNICIMA Gradsko pozorište Čačak
Sara Radojković, Strahinja Madžarević i Tijana Grumić
Premijera: 7. oktobar 2018.
 
Režija: Jug Đorđević 
Igraju: Una Đelošević, Ivana Terzić, Bratislav Janković i Aleksandar Đinđić

Foto: Vojislav Galevski

Prvo profesionalno pozorište u Čačku otvoreno je prošlog meseca, i to kako! Praizvedbom tri jednočinke mladih autora, režijom mladog Juga Đorđevića, objedinjenim u predstavi “Triptih o radnicima”. Naslovu bi još bolje pristajalo “Triptih o radnicama”, jer je u sva tri “komadića”, direktno ili posredno, dominantno zastupljen socijalni problem obespravljivanja, omalovažavanja, čak i smrti radnica u fabrikama masovne proizvodnje. Zbog toga je ova predstava pravi primer sveobuhvatnog, umetnički živog pozorišnog dela, po estetičkoj definiciji aktivnog i u sferama političke, psihološke, ekonomske vezanosti motiva. Sara Radojković piše čin “Neidentifikovane”, o američkom snu s početka 20. veka, koji krajem istog postaje “dinajal”, poricanje postojanja mogućnosti da se ode u Ameriku, zaradi i tako reše svi životni problemi. “Krokodil” je čin Strahinje Madžarevića, o šefu koji, da bi zaposlio novog radnika, od njega traži poklon, brendiranu majicu ograničene serije proizvodnje, sa žutim logoom životinje iz naslova. Treći čin, “Nikad nisam videla zvezde”, napisala je Tijana Grumić, o radnicama, odnosno svinjama za rasplod, koje žive radeći i umiru ćuteći… Jug Đorđević, istovremeno i scenograf, organizujući prostor za igru, vešto režira ove obećavajuće, ispravno angažovane, ali u dobroj meri tanano, površnim i opštepoznatim mestima “obogaćene” tekstove… Glumački – predstava je izvedena jasno, efektno, dosledno, uz sve, uslovno rečeno, mane i prednosti, na više nego potrebnom i zadovoljavajućem nivou. Tri različite uloge za svakoga, podrazumevaju i tri glumačke transformacije, što je samo po sebi poduhvat kada uspeju, a ovde jesu. Jednu od njih, u ulogama Aleksandra Đinđića, transformacija u svinju, koja na sceni u obliku dodat(n)og simbola, žičane skulpture u staklenom kavezu-akvarijumu (vajar Ivan Đurović), poslednji čin pretvara u sliku i priliku aktuelne vladajuće matrice, potkrepljene “zabavom miliona” ružičaste televizije. Bez pravih zvezda…Igor Burić, Dnevnik