Triptih o radnicima

Nisam siguran da li je predstava Triptih o radnicima prva predstava u produkciji Gradskog pozorišta Čačak, ali je svakako prva koju sam pogledao po osnivanju našeg teatra. Tada sam se plašio da će oduševljenje osnivanja čačanskog pozorišta zamagliti utiske same predstave, iako potpuno nezasluženo jer je u pitanju bila predstava sa jakom i aktuelnom porukom. Sada, šest godina nakon premijere, oduševljenje ne jenjava, a sama predstava, na žalost, nije izgubila relevantnost.

    Kažem „na žalost“, pošto je u pitanju sumoran opis realnosti, prikazan kroz tri jednočinke koje kroz različite vremenske periode i prostore opisuju stanje globalnog kapitalističkog društva i univerzalne bede. Od italijanskih migranata na prelazu između 19. i 20. veka, do modernih sweatshop-ova, fabrika i klanica, sve ukazuje na opšte stanje izrabljivanja i samoobmanjivanja od koga ne možemo pobeći. Neoliberalna mantra o trickle down ekonomiji deluje jedino kada se zlostavljanje sliva sa vrha na radnike na dnu, a oni u sredini spremni su da gaze preko živih i mrtvih kako bi došli na taj vrh.

Uz to opšte stanje, autori tekstova (Sara Radojković, Strahinja Madžarević i Tijana Grumić) skreću pažnju i na određene specifičnosti, kao što je odnos globalnog juga i globalnog severa, ali i veoma značajan odnos prema ženi u trenutnom ekonomskom ustrojstvu, prikazan u zadnjem delu predstave. Uz ustaljeno izrabljivanje, žene doživljavaju dodatno poniženje ignorisanjem jedne biološke pojave od strane uprave– menstrualnog ciklusa. I dok još uvek postoji trag patrijarhalnog tabua koji sprečava razgovor o ovoj temi, kroz predstavu se pre stiče utisak da u današnjem dehumanizujućem društvu fabrička uprava ne obraća pažnju na ovaj problem jer ih jednostavno nije briga. Kao što ih, ustalom, nije briga za bilo šta osim profita.

U jednoj od prvih kritika predstave Triptih o radnicima sa punim pravom je skrenuta pažnja na siromašno pozorište Ježija Grotovskog. Nedostatak kompleksne scenografije kao i ograničen broj rekvizita– svedenih na razbacanu garderobu koja može biti sve, od telefona do radničkih leševa– predstavlja zanimljivu rediteljsku odluku Juga Đorđevića. Uz to treba dodati i odluku da se predstava izvodi okružena publikom u manjem prostoru čime se ostvaruje intiman odnos skoro pa saučestvovanja publike i izvođača. Međutim, ono po čemu najviše podseća na siromašno pozorište je izvanredna glumačka postava koju čine Una Đelošević, Ivana Terzić, Bratislav Janković i Aleksandar Đinđić. Jer u nedostatku scenografije i rekvizita sav teret povezivanja sa publikom pada na njihovo glumačko umeće.

Likovi koje su oživeli pred nama uglavnom završavaju tragično, zbog čega se može učiniti da je sveopšti ton predstave pesimističan. Ipak, kroz celu predstavu prosijava tračak optimizma oličen u jednoj od zadnjih replika: Možda do ovoga ne bi došlo da smo se ranije pobunili. Ako je za likove predstave kasno, možda je za gledaoce pravo vreme kako do ovoga ne bi došlo.

M. M. Ćurčić