(У)лице града

На овогодишњем, трећем по реду, конкурсу који расписује Алтернативна радионица „Реч“ у сарадњи са Домом културе и  познатом чачанском компанијом „P.S. fashion“  тема је гласила (У)лице града, која оваквим својим назначењем отвар широк опсег могућих тумачења саме теме, а што је свесно осмишљен изазов за песнике.

Oрганизатор конкурса Дарко Млађеновић и генерални директор PS Fashion Бранислав Петровић са члановима жирија 

Чланови жирија, а овога пута то су били Љубивоје Ршумовић (председник жирија), Перо Зубац, Бранко Станковић, Драга Гавриловић и  Слободан Николић имали су задатак да прегледају приспеле песничке радове и изаберу најбољи међу њима.

Према једногласној одлуци жирија, прва награда припала је господину Никици Банићу из Инђије. У образложењу своје одлуке жири је записао следеће:

Перо Зубац и Љубивоје Ршумовић читају приспеле радове

Овом наградом Банић је само потврдио високи реноме који преко двадесет година ужива у српским списатељским круговима.

Његова песма Улицама Чачка кроз медитативно-асоцијативни слободни стиховни низ, скоро па дијалошки принцип (прикривени „разговор“ између конкретних детаља града и сопственог сећања које извире одатле, али се ту не завршава), захвата пуну историјску меру града о којем пева – значајне, добро познате његове житеље како мало старијег (Владислав Петковић Дис и Надежда Петровић), тако и новијег доба који се ретко, скоро никако, премда и те како заслужују, појављују као протагонисти урбаног пејзажа, а који му дају носталгичну драж (Живорад Максимовић, Соња Савић, Завиша Јањић), неизоставне амблемске топониме који га обгрљавају (Овчар и Каблар, Вујан и Морава, улице Жупана Страцимира, Карађорђева, Кренов пролаз, Господар Јованова и Церска, љубићку земљу од које је извајано насеље и Танаска Рајића), у којима мири и сабира некадашње и садашње време и у њима некадашње и садашње људе. Сви су на једном месту, занавек сједињени.

Бранко Станковић

Све то и сви они осољени су варошким шмеком неких станковићевских старих дана и витменовских влати траве (… кораци неких пролазника нису покупљени са калдрме по којој су газили). Поготово изненађује, дивљења достојно, осећање чачанске насеобине, њено унутарње опипавање, човека који није Чачанин! У овој песми дише интима сваког пробраног житеља Градца који свој град осећа као самога себе, који не да грнчарским Максовим рукама што га од Љубића, Јелице и Овчар сазда да га дирају. Та глина од које је град добио обличје само је за гледање. Он је (п)остаје најпрозрачнији сан у рукама песника!

Чачанска котлина није географска одредница, она је чиста љубавница која гости оне коју у њу дођу. Тако пева Банић. Пева и о заблуди коју у себи носи од памтивека као неодвојиву одежду и парафразира Диса (који је умео једино да слути) да неће да тврди, јер тврдити нисам умео, а сад и кад бих умео не бих смео. Град је мера заблуде коју носи сваки њен житељ. Мишљење и певање нас трезне од претеране привезаности за земљано место којем припадамо. Истинско бивање нам је у сећању, не у историји. Све се заправо одиграва у човековом духу. Стварање града стварање је самога себе. Наш дух га обликује, наше око га уобличава. Само је песништво кадро да нас у то увери.

Ова Банићева песма поготово.

Киша се испадала.

Милиони мртвих капи попадало.

Од њих настаде Западна Морава

Од јутрос онуда тече.

Град у песми Улицама Чачка као да изнова и изнова сања самога себе. Хвала господину Никици Банићу што нас подучава да су човек и завичај једно тело по природи. Бог и човек су једно по духу. Али, то је већ нека друга стварност, стварнија и од самог песништва. Пророштво је изнад овог света.

– Искрене похвале песничком перу господина Банића – навели су чланови жирија на крају образложења своје једногласне одлуке.

________________________________________________