Vreme nije pregazilo humor Duška Radovića

Domaća hit predstava koja je urađena na osnovu tekstova Duška Radovića „Ženski razgovori“, nedavno je izvedena pred prepunom salom Doma kulture. Pred očima čačanske publike briljirali su proslavljeni glumci – Svetlana Bojković, Vesna Čipčić i Milan Caci Mihailović koji su sa gledalištem vodili “Ženske razgovore“, kako je ime komada napisanog iz ruke nezaboravnog i večnog Duška Radovića. Nakon predstave,  redakcija OzonPressa razgovarala je sa glumicom Vesnom Čipčić.

• Obeležili ste 35 godina izvođenja predstave. Koliko se predstava promenila u odnosu na prvo izvođenje?

— Osmog marta obeležili smo 35 godina kako igramo predstavu. Predstava se nije promenila previše. To je to. Nismo se udaljili od teksta koji je tako divno i tako moćno napisao Duško Radović. Naravno da tu i tamo ima neka mala improvizacija ali u principu to je to što smo igrali pre 35 godina a igramo i danas.

• Da li je humor Duška Radovića preživeo vreme? Predstava je postavljena pre raspada SFRJ, a u međuvremenu smo preživeli mnogo toga, i raspad države, ratove, sankcije?

— Pravo da vam kažem, toliko je on dobro poznavao i ženu i muškarca, i odnos muškarca i žene, da zapravo mislim da niko nije na tako duhovit način opisao taj odnos muškarca i žene. To pre svega jeste nešto što nas drži 35 godina. To jeste razlog što smo tako dugo na sceni i što igramo predstavu. I ono što je interesantno, gde god smo bili, gde god smo putovali, a obišli smo celu bivšu SFRJ, od Ljubljanje, Skolja, Rijeke i dole do Crne Gore, publika na isti način reaguje. Možda su se malo više ljutili Crnogorci. Ali ono na kraju „Ljubav srce slama i ne nudi spas, teško je sa muškarcima, još teže bez vas”, nekako na kraju prihvаte kao izvinjenje.

• Šta posebno pamtite sa tih gostovanja?

— Dešavalo nam se recimo da smo gostovali u Pazinu, Istra. Gostovali smo, bila je subota, a u nedelju smo se već vraćali u Beograd. U utorak su nas pitali da li možemo ponovo u Pazin. Na svu sreću, bili smo slobodni sve troje, odnosno tad nas je bilo četvoro, sa nama je igrala i Marina Koljubajeva, i koje nema sa nama više, nažalost. Mi smo se vratili ponovo u Pazin sledećeg vikenda. Toliko je publika bila zadovoljna da je rekla hoćemo još. Toliko je anegdota, toliko se toga desilo, koliko smo se mi sami promenili, kako su se naši životi odvijali i promenili. Ja tada nisam bila ni majka, niti sam se udala. To je nešto što je takav kapital nama glumcima i to se retko dešava. I zapravo je to čudo – što nama traje toliko dugo i ne znam da li nam je lepše kada smo na sceni ili kada se družimo privatno. To je takav sklop kolega, sklop persona, da je to svaki put nama radost i normalno je da to tako dugo traje.

• Svi vas pamte po seriji Vruć vetar. Međutim, posle nje vas nije bilo toliko na televiziji. Da li je to bila vaša odluka ili su vas izbegavali, bojkotovali?

— Kada sam počinjala kao mlada glumica, toliko sam išla sa snimanja na snimanje, toliko sam radila na filmu, televiziji, da sam mislila da ću u jednom trenutku propustiti pozorište. Onda sam jednog trenutka, svesno, rekla sad je dosta, podvlačim crtu i posvećujem se pozorištu. Bogu hvala da sam to tad odlučila. Nikada se nisam pokajala, što je najvažnije. To mi je onda donelo veliko zadovoljstvo kada je u pitanju pozorište, onda su tu i nagrade, priznanja, koje, čini mi se, da sam ostala samo da snimam onako kako se to zavrtelo, ne bi bilo ispunjeno kao danas.

• Danas serije donose popularnost glumcima, serije su dominantan format, možda čak i u odnosu na film.

— Imam običaj da kažem svojim mladim kolegama, pa i mojoj ćerki, da je zapravo neophodno napraviti, snimiti neku dobru seriju, po mogućstvu čestito napraviti taj posao glumački, a onda u pozorištu možeš da izađeš na scenu i već možda imaš 40 odsto svoje publike koja te prepoznaje, voli, poštuje, jer te tamo gledala na nekoj TV, filmu. Mislim da to jeste neki recept koji preporučujem mladim glumcima. To nije neophodno ali je poželjno.

• Da li žalite za nekom odlukom, odbijenom ulogom?

— Sigurno da je bilo nekih situacija gde sam možda mogla drugačije da reagujem, ali moram da priznam da na kraju ipak ne žalim. Stojim iza svojih odluka čvrsto, na dve noge i mislim da sam svaku odluku donosila vrlo ozbiljno, trezveno. Bilo je posebno mnogo uloga u pozorištu koje nisam radila, koje sam odbila. Ne kajem se, zato što sam znala, ako ne šta hoću onda šta neću.

• Da li ste zadovoljni dosadašnjom karijerom vaše ćerke Anje?

— Jesam. Anja je vredna, jako posvećena poslu, ozbiljna, sigurna sam da nije pogrešila što je izabrala ovu profesiju zato što ona nije izabrala glumu da bi bila na naslovnim stranama. Ona vrlo dobro zna i negativne konotacije ove naše profesije, što je jako dobro, i što joj je pomoglo da na neki način i glumački postane zrelija.

• Posluša li nekada vaš neki savet?

— Sluša, kako ona moj tako i ja njen, moram priznati. Sad već imamo i trećeg člana, to je moj sin koji je na trećoj godini režije kod profesora Nikite Milivojevića u Novom Sadu, gde se jedino studira pozorišna i filmska režija u isto vreme. Mislim da ćemo imati sada kog da slušamo, i Anja i ja.

• Poslednjih meseci, napustila su nas velika glumačka imena. Deo javnosti smatra da nemaju dostojnih naslednika.

— Odmah se bunim i kažem da nije tačno. Ima veliki broj talentovanih glumaca. To što kažete dasmo ostali bez velikih imena – jesmo. Bila sam nedavno u našoj Kinoteci u Beogradu, bila je repremijera digitalizovanog filma Tri karte za Holivud. Koliko naših glumaca, a samo u tom filmu vidite koliko njih više nije među nama. To su bili veliki, značajni glumci, ali znate svako vreme nosi svoje. Ove mlade generacije već imaju svoje omiljene glumce, ima jako mnogo darovitih i talentovanih mladih ljudi kojima samo treba dati više šanse. Mislim da nemaju dovoljno šanse. Jeste sada više televizija, ali zahvaljujući tome mnoge nam stvari promiču. Ranije, kada je bio Vruć vetar, svi su bili uz televizor i Vruć vetar. Danas birate između 5-6 programa koji ćete da izaberete, a serije se često emituju u isto vreme. U tome je razlika mog vremena kada sam stasavala kao glumica i ove današnje generacije. Svako vreme ima svoje i nadam se da će se izboriti za svoj prostor.

• Koga bi izdvojili?

— Toliko ih je da ne bih nekoga da povredim. Cela klasa moje ćerke Anje je stvarno odlična, svi rade, počev od Miloša Bikovića, Jelisavete Orašanin, Anje, Tamare Dragičević…Stvarno zavidna generacija, i mislim da su oni već do sada pokazali mnogo toga i zavidan uspeh i da dobro guraju.

• Mladi danas odrastaju uz jutjubere, imaju veliku popularnost. Treba li da se plašimo za sudbinu pozorišta, glumaca?

— Mislim da će pozorište da opstane. Bez obzira na animirane filmove, sve moguće robote, efekte i sajber komunikacije, glumac ostati ono što je najvažnije u pozorištu i na filmu.

• Pripremate li neku novu ulogu?

— Pripremam mini seriju za RTV. To je nešto slično kao Anđelka i Andrija. Tome se radujem. Igram u pozorištu dosta. Igram i u svom Beogradskom dramskom pozorištu, pozorištancetu Puž, a gostujem u Jugoslovenskom dramskom pozorištu gde igram u predstavi koja je proglašena za najbolju u prošloj sezoni Zašto je poludeo gospodin R. Ima me na sve strane.