Vuk Karadžić i Ovčarsko-kablarska klisura

Овчарско–кабларски манастири свакако су најважније културно-историјско наслеђе чачанског краја, па и западне Србије. Природно окружење у коме су подигнути само по себи представља нарочиту вредност која је подстицала генерације истраживача да крену у њихово проучавање.

Значај овог подручја и његових духовних средишта никада није била упитна. Изучавање манастира у модерној српској држави почело је са Вуком Караџићем, који је већ 1820. године обишао овчарско–кабларске храмове, а своје забелешке недуго затим и објавио. Вук Караџић је у својим истраживањима превасходно желео да осветли нашу недовољно познату историју, посебно се занимајући за рукописне књиге и филолошке занимљивости. Он тек посредно и поступно израста и у описивача уметничких остварења, али без јасно одмереног система вредновања онога што је видео.

Ови описи данас имају велику историјску вредност, не само зато што су први запис, већ и стога што су манастири и после посете Вука Караџића рушени, преправљани, дозиђивани, ризнице остајале без вредних рукописних књига, а природно окружење се мењало. Истовремено то је била и потврда значаја овчарско-кабларских манастира у сакралној топографији обновљене Србије, јер је Вук Караџић одабрао да своју причу о свим српским манастирима започне баш са овог места.

Милош Тимотијевић, Делфина Рајић