Zapadnomoravski rudnici uglja

Objavljeno 07/08/2015

У Чачку је, 10. јануара 1949. основано као среско предузеће за локалну индустрију Вујан чији је задатак био да обједини сва дотадашња предузећа на територији среза (млинове, вуновлачаре, циглане и кречане) и да се стара о подизању нових индустријских погона локалног значаја, у чијем саставу су радили рудници Вољавча, Бресница, и Доња Горевница. Западноморавски рудници угља Раде Вилотијевић – Мрчајевци настали су спајањем тавничких рудника угља Раде Вилотијевић Краљево (основано 1. Фебруара 1945) и Западноморавских рудника угља Вујан Чачак , 2.фебруара 1963. У саставу предузећа били су рудници Доња Горевница, Илијак у Мрчајевцима, Вољавча у Бресници, Стрмужак и Бајовац у Тавнику. Престали су да раде 11. Јула 1968. (изузимајући Бајовац који је радио до фебруара 1987. Највећа производња угља у Западноморавском басену кретала се од 100.000 до 180.000 тона годишње и то 40% мрког угља и 60% лигнита.

Лела Павловић, директорка Историјског архива

Западноморавскио басен лигнита и мрког угља убраја се у ред највећих налазишта угља на територији Србије и захвата површину од 1.000 км2 , садржи знатне резерве тврдог лигнита и мрког угља. Како се налази између Чачка и Краљева још се назива чачанско-краљевачки басен који се простире од села Мојсиња до потока Вољавче у правцу запад – исток . Експлотација угља у западноморавском угљеном басену започела је у другој половини XIX века (рудник у Тавнику) и трајала је до краја шездесетих година XX столећа, када је већина угљенокопа престала да ради. Једини активни угљенокоп био је Бајовац који је радио до средине девете деценије прошлог века. Ово су чињенице које остају забележене у извештају о раду а сећање Милосава Радојковића из Тавника, подсећа какви су услови били у првим годинама рада:

„Око 1948 до можда 1954,5. није било одеће и обуће. Радили су људи у свом оделу и обући. Дрвена колица су гурали у јами. Вагончићи су били од дрвета, само точкови метални. Вукли су воду у бурадма. Момир Обрадовић у дрвеном бурету од 1000 кила са кравама је вукао воду на рудник.“

– Рудник Бајовац ме пратио десет дана у Купаре на море. То је било о трошку рудника. Слали су ме и седам дана у Аранђеловац на одмор. …Ишли смо колективно на вашер у Гучу један дан… Ја сам избегавао, зато што сам се трудио да радим код куће тај дан. Био сам сиромашан. Ја из друге смене изађен у 11 сати, пођем кући и не предајем лампу рударску него је узмен па на ливаду са лампом и косом. Косим два три сата, па одем кући.

Ова драгоцена књига, написана је на основу примарних историјских извора- докумената која се чувају у краљевачком и чачанском архиву. Као посебан део књиге издвајамо 165 страна које су аутори исписала користећи матичние књиге запослених рудара у Западноморавским рудницима из којих сазнајемо основне податке; име запосленог, име оца и презиме, датум и место рођења, занимање и стручну спрему, као и период рада, односно разлог престанка. У Тавнику је било 1.300 запослених; у Вујну – је било укупно 1.113; у Западнаморавским рудницима Раде Вилотијевић – радило је 1.877; и у руднику Бајовац после стечаја ЗМР Раде Вилотијевић њих 213. Вреднујући књигу као дело које нуди непроцењиви извор података, јер је првенствено базирана на историјским изворима, а обогаћена сећањима запослених, добила је препоруку да буде одштампана од четири уважена рецензента, то су: др Мила Павловић, редовни професор Географског факултета у Београду, др Илија В. Поповић, географ, др Милош Тимотијевић, историчар и Мирослав Митровић дипломирни рударски инжењер. Коректуру је извршила Јасмина Нешовић, лектуру – Јанко Тепавчевић, превод резимеа на енглески дао је Радован Васојевић. Технички уредник је један од аутора Светислав Љ. Марковић, дизајн корица потписује Снежана Савић, штапано је у штампарији COPY Xerox- Чачак; на 370 страна у 100 примерака, издавач је Међуопштински историјски архив Чачак.

Аутор Слађана Луковић (рођено Зуцовић) професор је географије, из Краљева, детињство је провела у Тавнику, што у многоме објашњава њено опредељење да осветли причу о рударима и руднику. У Лађевцима је завршила основну школу, у родном граду Гимназију, Природно-математички факултет у Новом Саду, одсек професор географије. Радила је у основним школама у Чачку, Пријевору, Заблаћу, тренутно предаје у ОШ Прељина у Прељини и ОШ „Свети Сава“. Од 2014 је ангажована као предавач и ментор у Регионалном центру за таленте у Чачку.

Светислав Љ. Марковић, професор, доктор техничких наука, професор Високе техничке школе Чачак, рођен је у Ивањици. Завршио је Машински факултет у Крагујевцу где је магистрирао и докторирао. Као конструктор и пројектант радио је у заводима у Крагујевцу и Чачку. Био је ментор за око 600 дипломских и 100 специјалистичких радова. Објавио је око 220 научних и стручних радова и више од 50 из других области, као и око 60 публицистичких радова. Као аутор или коауор потписује 42 књиге, међу њима и девет монографија. Приређивач је три и сарадник на више од 20 књига других аутора. Технички је уредио и припремио за штампу 80 књига. Занимљиво је да његово интересовање иде од чисто техничких као што је књига Регенерација зупчаника, преко монографије Висока школа техничких струковних студија: педесет година рада , биографије познатих Радмило; или Академик Миленко Шушић- живот и дело (са др Бранком Ковачевићем) до сатиричних прича награђених на конкурсима Нушићијаде 2011, 2012 и 2014, до позива кошаркашког судије и спортског радника.

_____________________________________________________________________________