Živorad Nedeljković, pesnik, dobitnik nagrade „Desanka Maksimović“

VEĆ od prve zbirke stihova „Pogrešna prognoza“, izašle pre više od tri decenije, Živorad Nedeljković (1959) je iz knjige u knjigu, potvrđivao i produbljivao glas samosvojnog pesnika.

To je propraćeno i mnogobrojnim prestižnim nagradama, kao što su Zmajeva, Disova, „Branko Miljković“, „Meša Selimović“, „Vasko Popa“… a nedavno i „Desanka Maksimović“ za ukupno delo.

Poznat kao veoma skroman i tih čovek, pesnik živi u Čačku, radi u rodnom Kraljevu kao urednik u izdavačkoj delatnosti NB „Stefan Provovenčani“, čuvenoj po ediciji „Povelja“.

Pre nekoliko dana objavljena mu je 13. pesnička knjiga „Oteti predeo“, u izdanju KC Novog Sada.

Kako ste doživeli uručenje priznanja sa imenom velike pesnikinje u njenoj Brankovini?

– Već i zbog prelepog položaja, ušuškan u zelenilu krošnji, u mirisu čistote i tihih reči koje odasvud dopiru, spomen-park u Brankovini je posebno mesto. A zbog žene kojoj je posvećen i njenog groba, zbog dubinskih veza sa istorijom i vekovnim težnjama naroda da se otrgne iz ropstva, to posebno mesto je uistinu sakralno. Hram na otvorenom, sa kupolom od neba i slika koje vetar svaki čas dorađuje i dodaje detalje. Svetilište poezije i mira.

I kad ste samo detalj u tom uređenom i s merom osmišljenom prostoru, znate da je i to sasvim dovoljno, i važno, u svakodnevici koja nas zatrpava lavinama neobičnosti i raznovrsnih kaprica. Tako je i kad stojite pored groba Desanke Maksimović, kad iz najveće moguće blizine čujete mudri šapat.

U većini pesama nove zbirke, reč je o različitim vrstama otimanja sa kojima se suočava lirski junak….

– Laž i zloba otimaju vreme koje mu je dato i sužavaju prostor u kome se kreće; slabe ga i pandemija i opšta hipokrizija; sa svih strana preti mu sistem društvenih odnosa; zlo se obrušava sa mesta na kojima ne bi trebalo da ga bude; istorija se ponavlja i otima li otima. Sa druge strane, kao što u Holandiji, uz mnogo muke, znanja i upornosti, ljudi otimaju plodno tlo od mora, lirski junak neprestano odvaja od okeana ništavila i besmisla svoj sanjani predeo. Opstaje u njemu, u svom miru, spokojan, jer zna vrednost stvorenog unutrašnjeg pejzaža. U pesmi „Nisam hteo više“ stoji „Bože, dovoljno sam uzeo / Sa stola na kome su tvoji darovi“. Jedan od darova je poezija, suštinski gradivni element svakog predela iznesenog na svetlost. Na jednoj strani, dakle, ono što je oteto, kao neprelazna granica, na drugoj ono što lirski junak otrže. I život, uvek na ovoj drugoj strani, gde praznine nema.

U ovoj knjizi, nekoliko pesama ima za tematsko polazište aktuelnu pandemiju. Koliko je ova pošast uticala na vaše pisanje, da li bolest i nesreća mogu da budu inspiracija?

– Polovina knjige nastala je u periodu suočavanja sa nevidljivim protivnikom kad smo bili zatečeni, očajni zbog užasne bolesti, zbog broja obolelih i preminulih. Atmosfera u pesmama koje pominjete, lirski je opis očaja i nade da bi moglo biti drugačije. Očaj i užas su i dalje tu, u nama, samo izgleda da smo, privikavajući se na njih, prilično i oguglali. Znam da nikada ne bih poželeo da mi bolest bude inspiracija, ali, je ova bolest, koja stalno menja svoje forme, predugo bila deo i moje svakodnevice, deo koji se obrušavao kao lavina i činio da sa zebnjom i strahom živimo u podnožju. I zebnja i strah su i dalje sa nama, a tu je i poezija da nas makar malo ohrabri. Da kaže nije strašno, iako znamo da jeste, kao u pesmi „Nije strašno“. Ta pesma je zapravo pohvala požrtvovanju i nesebičnosti lekara i medicinskog osoblja od kojih su mnogi stradali u neravnopravnoj borbi sa virusom, spasavajući druge.

I u novoj knjizi jedna od tematskih okosnica je tajna i zagonetnost samog nastanka pesme.

– Kad nam se učini da smo došli do nekih odgonetki, da smo neku tajnu osvetlili, poezija pred nas uvek postavi nove tajne i zagonetke, opomene nas da ima još njenih malih kutija.

U tome je zapravo i smisao pisanja, u saznanju da uvek i u svetu i u nama ima nečeg što nije otkriveno, a stoji kao najveći izazov. Uglavnom je reč o tome da se u svetu kakav jeste i u našem unutrašnjem biću popišu ona mesta i detalji koji bi mogli da budu prečica ka svetu kakav bi mogao da bude. Kakav sanjamo. Otuda i u ovoj knjizi veličanje nekih napora, pesničkih pregnuća i snova, predela, događaja, stvari, svega što bi moglo doprineti ulasku u bolji svet. Svaki trenutak kad sam pomislio da je svet i zbog neke naizgled nevažne, tek otkrivene, sitnice, bolji, označavao je ulazak u predele uverenosti da će ovaj svet zaista biti najbolji od svih svetova.

Poezija je u dubokoj senci proze, a ipak ima sve više pesnika i knjiga. Kako objašnjavate ovaj fenomen?

– Poezija nije nikada imala veliki broj čitalaca, samo je ranije bila vidljivija, jer je javni prostor bio čistiji, bili su očitiji vrednosni parametri. Ona je oduvek tražila i posvećenje i mišljenje. Ima i danas svoje posvećenike i uvek će ih imati, jer je deo ljudskog bića, potreba. Hirovi doba mogu je skrajnuti, ali ona je tu, kao vazduh, kao voda.

To što prozna ostvarenja imaju veći broj čitalaca i drugačiju recepciju, pesnike ne treba da zanima, jasno je i zbog čega. Zbog one dubinske posvećenosti poeziji, zbog zanosa i vere. Šta bi neka pesnička knjiga dobila i da ima milion čitalaca, na primer, da li bi bila bolja? Pesnik bi sigurno imao više novca, bio medijski prepoznatljiv. Da li poezija postoji da bi donosila novac, slavu, ne treba ni da pitamo.

Savremeni svet kao da želi da se odmakne od poezije?

– Bilo bi dragoceno da se pojedina rešenja i odgovori na krucijalna pitanja čovečanstva potraže i nađu u poeziji. Najpre oni odgovori koji se tiču odnosa pojedinca i zajednice, rešenja koja će biti temelj drugačijeg, moralnog, skrupuloznog sveta. Još bi važnije bilo da su oni koji odlučuju o našim životima takođe i savest sveta. Svet bi tada nesumnjivo bio bolji, jer su poluge za upravljanje u njihovim rukama. Poezija je uvek blizu nas, tu, pored. Uvaženi profesor, pisac i znalac poezije Mihajlo Pantić, veli da će nas ona već negde sačekati, da joj nikako ne možemo umaći. A izgleda da zbog prevelikog ubrzanja, svet zaista želi da se odmakne od nje.

Poezija je uvek okrenuta ka najboljem u čoveku. Današnja civilizacija kao da ne mari za doskora neprikosnovene vrednosti?

– Izgleda da je 21. vek svim silama hteo da pokaže da od njega počinje nešto novo, postistorija je dobila neslućeni zamah. A novo nije novo, nego pogubna reciklaža već viđenog, izlivanje starih užasa u novim kalupima. Mučno opravdavanje laži, bahatosti, nasilja. Ponekad se čini da je zaista nastupio sunovrat civilizacije, da više ni od kakve važnosti nisu ni kultura, ni umetnost, posebice filozofija i poezija. Opet, dobro nije moglo da potone, tu je, na svojim malim ostrvima, ophrvano zebnjom i strahom od destrukcije i laži što šire se kao virus. Kad se ostrva, a to je neminovnost, spoje a dobro postane kontinent, svet će poći napred. Od presudne je važnosti da ipak ne krene sa zgarišta. Bilo ono stvarno, bilo metaforično.

VERNI NAJBOLJEM U SEBI

RADOST pred lepotom i moćima prirode jedna je od konstanti vaše poezije.

– Reč je zaista o radosti i divljenju. A pažnju najviše pleni stalna obnova prirode, i onda kad je čovek neštedimice uništava i sebi nanosi nenadoknadivu štetu. Priroda je veliko, divno čudo, a čudo nad čudima je to što čovek nije svestan da za njega fizičke obnove nema. Kad govorimo o onoj drugoj, duhovnoj obnovi, sigurno je da oni koji su, brižni, bili odani tvorcu i njegovim blagim nalozima, verni najboljem u sebi, nemaju šta da obnove. Za one pak koji su izneveravali najbolje u sebi, uvek ima vremena.