Bivši učenici OŠ „Dušan Jerković“ u Užicu, okupljanjem podržali učitelje i nastavnike

Okupljanjem ispred OŠ „Dušan Jerković“ u Užicu, bivši učenici te škole podržali su svoje nekadašnje nastavnike koji su obustavili nastavu.

Foto Nenad Kovačević

U toj školi većina zaposlenih je u štrajku, a deo njihovih kolega drže časove učenicima od prvg do četvrtog razreda, pa su im okupljeni poručili da nemaju razloga za strah i da bi, poput onih koji su obustavili nastavu, trebalo da nađu snage i da se odupru pritiscima kojima su izloženi.

Nastavnicima te škole, kako je rečeno, pismo podrške je potpisalo više od 220 bivših učenika.

Među njima je maturantkinja Užičke gimnazije Antonina Dragović, koja je pozvala sve prosvetne radnike da istraju u štrajku i pridruže se đacima i studentima u protestima i blokadama.

Antonina Dragović Foto: Nenad Kovačević

– Verujemo u ovo što radimo i verujemo u vas. Prosvetni radnici, sudenti i učenici su uz vas – poručila je Antonina.

Okupljeni su nekoliko puta aplauzom odobravanja pozdravili dr Natašu Trnavac, profesorku srpskog jezika i književnosti u OŠ „Dušan Jerković“ koja im se obratila nadahnutim rečima.

U svom obraćanju, profesorka je navela da govori u ime njenih kolega „koje ne drže nastavu, birajući čast, a ne čas“.

Zahvalila se okupljenima što su došli u velikom broju na taj skup na kome, zbog Dana žalosti, usled pogibije osmoro stanara u požaru u staračkom domu u Barajevu kod Beograda, nije bilo zvižduka i povika negodovanja.

Ona je pozvala sve građane da ustanu protiv „podzemlja, neznanja, laži, straha i mraka“, a njeno kompletno obraćanje možete pročitatati u dodatku ovog teksta.

Student Pedagoškog fakulteta u Užicu Đorđe Milosavljević poručio je prosvetnim radnicima da „nisu sami i da je uz njih budućnost“, aludirajući na  studente i srednjoškolce.

Đorđe Milosavljević   Foto: Nenad Kovačević

– Kada je budućnost uz vas, čega se plašite u sadašnjosti – kazao je i istakao da je „Srbija u velikom problemu i da moramo da je spasemo“.

On je pročitao pesmu „Naši dani“, koju je Vladislav Petković Dis napisao pre više od jednog veka, odnosno 1910. godine, a koja je itekako aktuelna i u ovom, našem vremenu, što su prisutni pozdravili gromoglasnim aplauzom.

https://cacak-dis.rs/zapisi/vladislav-petkovic-dis-nasi-dani/

Okupljeni su, petanestominutnom tišinom, odali poštu za 15 nastradalih u padu nadstrešnice 1. novembra prošle godine sa Železničke stanice u Novom Sadu, a potom se mirno razišli.

Tišina u Užicu Foto: Nenad Kovačević

Tišina i na užičkom trgu

U centru Užica, građani su i danas, od 11,52 časa, blokirali deo Ulice Dimitrija Tucovića i na petanest minuta odali poštu žrtvama tragedije u Novom Sadu.

U vreme održavanja skupa, prusutni su obavešteni da je prosvetna inspekcija u OŠ „Slobodan Sekulić“, pa su hteli da odu i protestuju ispred te škole. Međutim, organizatori skupa su objasnili da, zbog bezbednosti, to nije moguće jer nemaju dovoljno redara da obezbede kolonu do te škole u naselju Krčagovo.

Obraćanje profesorke dr Nataše Trnavac na skupu ispred OŠ „Dušan Jerković“ u Užicu

Poštovani sugrađani, uvaženi roditelji naših đaka, drage kolege, i, kao poslednji, ali i najvažniji i, svakako, najdraži – dragi studenti!

Najpre, u ime svih kolega koji ovih dana ne drže nastavu, birajući čast a ne čas, hvala što se danas ovde neće čuti zvižduci, niti drugi zvuci negodovanja, iako znamo da je razlog za to Dan žalosti, a ne neki drugi, lepši uzrok.

Nataša Trnavac  Foto: Nenad Kovačević

Korupcija ubija, opet, Srbija žali, opet. Molim vas da simboličnim minutom ćutanja odamo počast onima koji su strašnu smrt našli u ognjenoj stihiji u takozvanom staračkom domu u Barajevu. Slava im!

Hvala vam, dragi ljudi, što u ovolikom broju stojite pred našom školom, što razumemo kao podršku, a ne kao osudu, u trenutku kad nam je najpotrebnija.

„Ako ideš u pravcu u kome tvoj strah raste, na dobrom si putu“, pisao je veliki Milorad Pavić. Nema, dakle, sumnje: ovaj naš je – odličan.

Dragi naši bivši đaci, umesto mnogo puta ponavljane istine da smo vam zahvalni što ste jedino vi svoje učitelje i nastavnike, psihologe, pedagoge, bibliotekare podsetili koliko smo važni jer smo vama važni, dozvolite mi da vam se zahvalim što ste nam pružili priliku da vam danas i ovde kažemo istinu. Jer i vi ste se usudili da svojim detinjim, nevinim  glasom caru viknete da je go i tako nas sve dozovete pameti. A naša istina je da nas je strah. Ogroman strah, iako ga krijemo i jedni od drugih i od sebe samih .

Strah nas je jer moramo da biramo između bivših i sadašnjih đaka – Srbija – Tamni vilajet, sećate se?  Strah nas je da vas ne izdamo, kao što su nas izdale vođe sindikata, po ko zna koji put. Strah nas je od optužbi da se bavimo politikom, umesto da radimo ono za šta smo se školovali, iako nismo mi uveli politiku u škole, već oni koji su službu za zapošljavanje izmestili u partijske prostorije.  Možda ne znate, ali o obrazovanju u Užicu doskora se odlučivalo na deponiji Duboko.

Nisu vaši nastavnici radili ni za jednu partiju, već oni koji su diplome stavili na prodaju, obezvredili znanje i stručnost na račun podaništva i udvorištva, a od većine direktora napravili korumpirane moćnike, koji nam ugrožavaju zdravlje, gaze profesionalno i ljudsko dostojanstvo, svako po meri svog nečoveštva – što manji čovek i ništavniji nastavnik, to veći silnik.

Strah nas je što čitavo društvo očekuje da mu probleme reši jedina profesija kojoj je zabranjen štrajk – nakaradnim zakonom, jedinim takvim u Evropi, ali – zakonom,  i to profesija većinski ženska! Vi i mi – žene i deca, dakle, protiv korumpiranog sistema i otetih institucija. Zvuči kao trejler za neki horor, i to loš, zar ne!

Strah nas je, deco,  da će na nas da se ljute roditelji – ako štrajkujemo,  odmah  smo neradnici, jer je sve to samo zbog para, kažu nam, a ako ne štrajkujemo – zato što smo kukavice koje su se prodale za malo para, za sada samo obećanih, doduše, i to na dugom dršku.

Strah nas je jer smo i mi roditelji, koji izdržavaju porodice, mnogi baš studente, plaćaju im smeštaj, hranu, odeću, školarine, u galopirajućoj inflaciji ekonomskog tigra do guše u kreditima…

Imam koleginicu, profesorku književnosti, divnu ženu, koja pre podne radi u struci, a popodne, isto tako časno, u piceriji. Ja sam radila sezonske poslove na moru, sa doktoratom, jer imam troje dece. Ali lako je nama, možemo da držimo privatne časove, sram nas bilo, je l` da?

Strah nas je, najdraži naši, da ste nas precenili. Da smo sebe precenili. Da ćemo zato što nam se preti sa najviših državnih instanci izdati sve ono što smo vas učili o hrabrosti, časti, poštenju, patriotizmu, da smo vas slagali kako u ovom društvu ima prostora za kritičko mišljenje, dijalog, zajedništvo, empatiju, konstruktivnu ideju, jedinstvo različitosti, ličnu odgovornost i pravdu.

”Ostajte ovdje”, pevao je Šantić (da, zaista Šantić). Jesmo li vas zaluđivali s njim i njemu sličnim? Je li vas, dok ste rasli, Srbija zaista hranila više gatkama i bajkama, nego hlebom, kao što ječi Oskar Davičo?

Strah nas je da smo svi zajedno potcenili sistem, o čijoj moći i prioritetima svedoči multimilionska visokogradnja – pogledajte Zlatibor – i koruptivna niskogradnja; televizijski dvorci bluda i razvrata, orvelovski ekrani Velikog brata,  lanci kockarnica koji mu služe kao finansijske injekcije, svet nasilja i kriminala na izvol`te, kada im zatreba, naspram bednih budžetskih izdvajanja za prosvetu i kulturu. Kako David da pobedi Golijata? Biva li to u ovom našem, realnom svetu?

Biti hrabar ne znači ne plašiti se kad za to objektivan razlog postoji. Jedva dišemo od straha, ali idemo za vama, deco! Čini nam se da vi bolje znate kuda treba od nas koji smo omatorili i zaboravili i ono šta smo do juče znali i u šta smo do juče svim srcem verovali. Vi ste nam pokazali šta je to neposredna demokratija, istrajnost i rešenost, moć inteligencije i znanja, kao i snaga zajedništva.

Neki od nas nisu izdržali pre svega,  taj unutrašnji pritisak. Nije tajna, posrnuli su. Svega njih nekoliko. Možda nisu ni svesni da su nas tim činom direktno ugrozili, jer imamo šanse samo zajedno, složni kao Dimini musketari – svi za jednog, jedan za sve! Zato ih molim, kao ljude, pre svega, onda i kao prosvetne radnike, i kao naše prijatelje, da se predomisle i da nas ne guraju u propast.

Jer, može i drugačije! Pokazao nam je to na drugom kraju Srbije profesor srpskog jezika i književnosti Damir Jocić, jedini nastavnik koji u Svrljigu nije radio na Jovandan. Bolje sam nego sram! On je junak našeg doba, on neka nam bude na pameti i hvala vam što ste ovim aplauzom izrazili divljenje i podršku za njegov herojski čin!

Molim i čitavu zajednicu da nam pomogne. Pridružite nam se. Ako nas ostavite same, odgovornost je i na vama. Niko od nje nije izuzet. Narodna inicijativa je jedan od tri načina na koji narod ostvaruje svoju suverenost, kaže član 2. Ustava Srbije.

Tu inicijativu digitalna autorka koja sebe naziva SrbNeda, profesorka francuskog iz Beograda, izrazila je modernizovanom pričom, kojoj su nas učili naši učitelji: Studenti za maturante, maturanti za profesore, profesori za nastavnike, nastavnici za učitelje, učitelji za roditelje, roditelji za prijatelje, vuče cela Srbija,  povuci-potegni, iščupaše pravnu državu, koja je godinama bila zakopana u dubokom podzemlju!

Protiv podzemlja, neznanja, laži, straha, i mraka! Do pobede!“

___________________________________________________