Četiri neobična jubileja OŠ „Vuk Karadžić“

Пише: Светислав Љ. Марковић

Основна школа „Вук Караџић“ је најстарија образовна установа у Чачку, а после храма Вазнесења Господњег свакако најстарија јавна установа у нашем граду. Баштини традицију дугу више од 21 деценију.

Поуздано се зна да ради од 1809, али реално је претпоставити да је отворена и коју годину раније. Њена прошлост је изузетно богата, а кроз клупе ове институције прошли су многи истакнути научници, уметници, хероји, спортисти…

Ове године ОШ „Вук Караџић“ може да обележи четири несвакидашња јубилеја.

185 ГОДИНА ОД ПОСЕТЕ КНЕЗА МИЛОША

У Чачку је од 1/13. до 3/15. новембра 1838. године боравио кнез Милош Обреновић и поред осталог посетио школу. У извештају о његовом доласку пише да га је народ овог краја очекивао пуних 14 година, па је похрлио са свих страна да види врховног господара.

Дочекан је још у Бресници (тада је Крагујевац био српска престоница) на четири сата хода удаљеној од вароши и клицањем праћен дуж целог пута. Да би га што пре видели, Чачани су дошли на Чемерницу, на сат хода од вароши, па затим на Мораву, где га је дочекала умилно свирајућа банда.

Звук звона, пуцњава топова, прангија и пушака, кнежева свита, чиновници и многобројан народ пратили су господара, који је јахао на богато окићеном коњу, све до цркве Вазнесења Господњег, пред којом су га дочекали епископ Ужичке епархије Никифор Максимовић, свештенство и омладина из овдашње нормалне школе.

Ученици чачанске школе отпевали су песму нарочито спевану за кнежев дочек. Не зна се ко је аутор ове песме, али претпоставља се да би то могао бити учитељ Теодор Живковић. Песма има пет строфа, а последња, пета гласи:

Јер под Твојом руком

Свој Европи јавио

Правда, љубав цвета

Поју свуда јасно

            Цркве и науке,

            Труда људског сваке

            И јуности школе.

Сутрадан, 2/14. новембра 1838. у раним јутарњим сатима, кнез је посетио школу на којој је истакнут натпис: Добро дошао Светли Књаже, а он је школу наградио својим доласком – дајући јасан доказ о искреној љубави и благодарном осећању на благоволенију (наклоности) која је високом госту исказана. По његовом налогу господару Јовану Обреновићу је 4/16. новембра изјављено задовољство са успехом и радом у нормалној школи чачанској. По свој прилици био је то најзначајнији гост који је посетио чачанску основну школу у више од два века дугој историји најстарије образовне установе у граду на Морави.

Милош Обреновић

Иначе, кнез Милош је Чачак посетио само још једном, 25. августа / 6. септембра 1859. године и задржао се неколико дана.

Школа се тада налазила у згради коју је годину–две раније саградио господар Јован Обреновић у непосредној близини старог храма Вазнесења Господњег, на локацији данашњег објекта градске управе. О положају и изгледу школске зграде најбоље говори цртеж који је две деценије касније урадио аустријски путописац, археолог и етнолог Феликс Каниц.

Чачанска школа је имала две класе: млађу (први и други разред) и старију (трећи и четврти). У време кнежеве посете школи ђаке су учили Јосиф Поповић (свршени богослов, учио млађу класу) и Теодор Живковић (родом из Велике Писанице код Бјеловара, учио старију класу).

Чачак на цртежу Феликса Каница из 1860. године: лево је Основна школа са ограђеним двориштем, а десно Владичин конак у коме је тада радила женска школа

150 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ

За учитељицу у чачанској женској школи Министарство просвете и црквених дела одредило је 8/20. августа 1869. године седамнаестогодишњу Београђанку Милеву Зорић. Иначе, Милева Зорић је била родом из Титела, сестричина Светозара Милетића. Решење N^o3406 упућено Начелништву округа Чачанског гласи: Г-ђицу Милеву Зорић, која је свршила вишу женску школу, постављам за учитељку X класе женске школе чачанске. Нека је начелство, кад му предстане, у дужност уведе, приложено јој уверење преда и за то 1 цванцик таксе наплати и овамо пошаље.

Решење о постављењу Милеве Зорић у женску школу чачанску

Она је годину дана раније завршила Вишу женску школу у Београду и написала молбу министру просвете за пријем у службу: Свршивши подпуно четири разреда у вишој школи за женскиње, а желећи се посветити обучавању женске деце то долазим учтиво умолити господина министра да буде тако добар и намести ме за учитељку у окружној каквој вароши или варошици за учитељку. А као доказ моје способности узимам част доставити господину министру моје школско сведочанство из ког ће се видети успех у наукама и моје владање. Уздајући се у доброту господина министра, надам се да ће ми молба бити испуњена. А с моје стране ја ћу се трудити да подпуно одговорим учитељским дужностима на које ме позива учитељско звање.

Молба је послата 1. јула 1868. године из Великог Села код Београда, где јој је отац радио као учитељ. Није нам познат одговор, али је после годину дана распоређена у Чачак.

Министарство просвете одобрило је позајмицу од три дуката цесарска Милеви како би могла да допутује у Чачак и започне учитељску службу. Сачувана је признаница која потврђује да је Милевин отац Павле Зорић, учитељ винчански, уплатио Министарству просвете три дуката дата његовој кћерки. Када је школске 1869/1870. године у школу дошла Милева Зорић затекла је 53 ученице.

Учионица у којој је школа до тада радила (у Владичином конаку) постала је претесна за толики број ђака, па је раздвојена на два одељења: прво, у коме је био први разред са 30 ученица, и друго – други (11 ученица), трећи (три) и четврти (девет) разред са 23 девојчице. Учитељица другог, трећег и четвртог разреда женске школе била је Милева Зорић.

Учитељица Милева Петровић, снимак из 1871. године

Већ 8. фебруара 1870. године Милева се удала за Димитрија Миту Петровића, наставника цртања у Чачанској реалци и са њим родила тринаесторо деце, од којих су најпознатији Надежда, сликарка, и Растко, књижевник).

Потпис учитељице Милеве Петровић

Учитељица Милева је 29. септембра / 11. октобра 1873. године родила своје друго дете – Надежду, која ће се касније прославити као наша велика сликарка, родољуб и хуманиста. Изгледа да је учитељици Милеви други порођај и рођење кћерке Надежде озбиљно нарушио здравље, јер она 3/15. јула 1874. године пише министру просвете и црквених дела писмо следеће садржине: Пошто сам скоро девет месеци слаба, то ми је потребна сада по савету лекарском бања, у којој треба да се задржим пет недеља. То понизно молим г. Министра да ми дозволи да могу одсуствовати од школе до 15. августа. Ја би г. Министра уверила о својој слабости лекарском сведочбом, но пошто је лекар који ме је лечио пре три месеца премештен одавде, то г. Министар може се уверити да сам заиста слаба од г. Јосифа Пецића секретара министарства просвете. Већ после два дана ресорни министар је одговорио да по важећим прописима одсуство до 1/13. августа одобравају полицајне власти, а за време школске године дозволу треба да тражи од Министарства просвете.

Владичин конак, који је 1837. изградио епископ ужички Никифор Максимовић (1788–1853) и у коме је радила женска школа

120 ГОДИНА ОД ИЗГРАДЊЕ ВЕЛЕЛЕПНЕ ШКОЛСКЕ ЗГРАДЕ

Школски надзорник Миша Петровић, професор Гимназије господара Јована Обреновића у Чачку, известио је почетком 1901. године министра просвете да је општина чачанска нашла двоспратну приватну зграду у којој је, на доњем спрату, смештена столарска радионица, а на чијем горњем спрату је основна школа. У дворишту су били приватни станови, који су под закуп издавани кројачима и радничкој школи.

Стари владичин конак са мрачним собама, које су служиле као учионице, постао је сасвим трошан и у њему више није било никаквих услова за наставу у женској школи. Доктор Густав Сајферт, општински лекар у Чачку, по наредби општинских власти прегледао је основну школу и констатовао да деца уче у малим, ниским собицама у које је могло да стане 15–20 ђака, а у њима је учило више од 50 деце.

Пошто је у околини Чачка, највише у Љубићу, владао шарлах, а осим тога било је доста влажно време, доктор Сајферт је јављао: моја је дужност да јавим да деца у овој школској згради прети велика опасност по здравље па препоручујем општини да ту трошну зградицу затвори. У таквим условима деца су обољевала од дифтерије, шарлаха, тифуса и мрасе (врсте богиња), па је због тога прекидана настава.

Епидемије шарлаха и тифуса доводиле су неколико пута до двадесетодневних прекида рада школа. Много деце је и умирало. Све то навело је надзорника Мишу Петровића да 29. јула / 11. августа 1901. године предложи ресорном министру да се основна школа у Чачку затвори због неусловности.

Неколико година пре тога чачанска општина се спремала да сагради нову школску зграду за своје основце. Плац за изградњу школске зграде купљен је 1898. године од Јелисавете и Василија Васе Филиповића. Јелисавета је била кћерка Василија Бошковића, ранијег председника Чачанске општине, а Васа Филиповић је био дугогодишњи директор гимназија у Чачку и Ужицу.

Њихов син је познати комуниста и математичар Филип Филиповић. Плац и куће Јелисавета је наследила од оца. Тада су на том плацу биле две куће, које су порушене ради подизања нове и савремене школске зграде. Из преписке између Министарства грађевине и Министарства просвете и црквених послова може се сагледати како је ишао процес изградње нове школе.

Најпре је министар просвете 8/21. јануара 1901. године тражио од министра грађевина да одобри градњу нове школске зграде по прегледаном и од надлежних оцењеном плану и обрачуну о трошку школске општине по члану 94 Закона о народним школама. Пошто се министар грађевина сагласио (31. августа / 13. септембра исте године), министар просвете је 5/18. септембра писмено одобрио Начелништву округа Рудничког да се може подићи школска зграда у граду Чачку о трошку школске општине.

Потом је министар грађевина 18/31. маја 1902. године одобрио да се изврши лицитација за грађење школске зграде, на којој су радови поверени фирми „Кнежевић и Радовановић“ по цени од 74.600 динара, са чиме се министар просвете сагласио двадесетак дана касније. Зграда је наменски грађена за потребе основне школе.

Радови су отпочели у пролеће 1902. и трајали до јесени 1903. године. Радовима је руководио предузимач Михаило Никић. У међувремену је школски надзорник Миша Петровић 15/28. августа 1902. године, не скривајући радост, известио министра просвете: Прва зграда која ће се у овом округу подићи за школу, откако постоји стални надзор, биће, вероватно, у Чачку, јер је ових дана порушена на одређеном месту нека стара зграда и довучен материјал за нову. На почетку фебруара 1904. одређена је комисија за преглед новоподигнуте зграде.

Школа је у нову зграду усељена 21. фебруара / 5. марта 1904. године, о чему је школски надзорник Аћим Анђелковић известио министра просвете и црквених послова: Данас је овдашња народна школа пресељена у нову школску зграду која је освећена јутрос у девет часова.

Школска зграда је имала десет пространих и светлих учионица, а ваљало је да их буде и више ако се зна да је пораст броја ученика био перманентан. Основни недостатак је био непостојање школског дворишта.

Тако школски надзорник Аћим Анђелковић у свом извештају од 9/22. јула 1904. године истиче да је једина нова школска зграда у целом чачанском округу подигнута у Чачку: а заиста је и било крајње време да овај град добије нову школску зграду, јер је пређашња била испод сваке критике. Међутим, он има и замерке: иако је ова зграда потпуно планска, врло лепа, са пространим и видним учионицама и углавном потпуно солидно изграђена, ипак и она носи на себи обележје једног нашег општег зла: претпостављање личних интереса општима, јер да овога није било ова би зграда могла бити пространија (јер има само 10 одељења, а то је по мом скромном мишљењу мало за једну градску школу) и са двориштем, а овако поред све своје лепоте и украса не задовољава све потребе једне потпуно модерне школе. Та зграда, у којој од 1963. године ради само Економска школа, заштићена је као споменик културе од стране Завода за заштиту споменика у Краљеву.

Зграда основне школе изграђена 1903, а усељена 1904. године

60 ГОДИНА ОД ПРЕСЕЉЕЊА У САДАШЊУ ШКОЛСКУ ЗГРАДУ

Крај шесте и почетак седме деценије 20. века обележио је нагли пораст броја ученика у чачанским основним школама, што је за последицу имало тросменски рад у овдашњим осмолеткама (понегде се радило и у четири смене).

За основношколско образовање коришћене су неке учионице у Гимназији, зграда Прве основне школе преко пута (сада Економска школа), објекат Женске занатске школе (данас Уметничка галерија „Надежда Петровић“) и просторије у ОШ „Милица Павловић“. Наведене проблеме чачанска власт је решавала изградњом школских зграда и отварањем две нове осмолетке.

Тако је 1959. завршена изградња зграде ОШ „Др Драгиша Мишовић“, следеће године ОШ „Танаско Рајић“, а 1961. започета изградња једног крила ОШ „Милица Павловић“.

Наредне године је завршена изградња тог крила и започета изградња нове школске зграде, предвиђене за Основну школу „Вук Караџић“. Током лета 1963. привођени су крају радови на изградњи савремене школске зграде, лоциране иза градског парка, на терену који се већ формирао као школски центар на коме су се налазили Техничка школа и објекат у коме су радиле Виша техничка и Виша пољопривредна школа.

Сматрало се да ће се изградњом ове школе добити довољан број учионичких просторија, што би омогућило да се новом школском реонизацијом коначно рад у основним школама сведе на две смене. То је требало да утиче на боље резултате чачанских основаца.

Основна школа „Вук Караџић“

Нова зграда ОШ „Вук Караџић“ свечано је отворена 28. новембра 1963. године, у склопу прославе тридесетогодишњице Другог заседања АВНОЈ-а. Наставни рад у њој започео је четири дана касније.

_____________________________________________________________________________