Obrazovanje i (pre)vaspitanje

Na to kako aktuelna vlast u Srbiji, a pre svega Vlada Srbije, shvata obrazovanje sa svim problemima sa kojima se akteri u obrazovanju, nastavno i pomoćno osoblje i učenici sa svojim roditeljima susreću, saopštenjem za javnost reagovao je Pokret SRCE (Srbija centar).

U saopštenju se kaže:

– Na nedavno održanoj prvoj Godišnjoj konferenciji o obrazovanju premijerka nam je, svesno ili ne, predočila svoje shvatanje obrazovanja: infrastruktura, zgrade, klupe, informacioni sistem koji povezuje sistem obrazovanja i tržište rada, brzi internet. Lepo, ali gde su tu deca – pita profesor  dr Slobodan Cvejić, potpredsednik pokreta SRCE.

Makar je naziv skupa pošten, nije pomenuto vaspitanje. A o čemu onda da pričamo? O utočištu u koje će deca biti na nekoliko sati sklonjena od agresivne ulice, razularenih rijaliti programa i tužnih i umornih roditelja? Mogla je premijerka ponešto da čuje od osramoćenih i poniženih prosvetnih radnika, ali slabo ona komunicira na toj liniji, nema tu para. A oni znaju gde premijerka greši, oni znaju da su se svi zakoni u ovoj oblasti odnosili i odnose se na osnove sistema obrazovanja i vaspitanja, predškolsko vaspitanje i obrazovanje, osnovno obrazovanje i vaspitanje, itd.

Ali, nemaju profesori, pedagozi i psiholozi moći da funkciju vaspitanja sprovedu do kraja. Ostavljeni su da budu poslednja linija odbrane od vaspitne zapuštenosti koja se ispoljava svuda oko njih i oko dece sa kojom rade: u Narodnoj skupštini, u porodicama moćne elite, na nacionalnim frekvencijama, na ulicama, u govorima većine vladajućih političara.

Jasno smo videli ovu zapuštenost na nedavnom primeru zlostavljanja profesorice engleskog jezika u Trsteniku. Videli smo šokiranu ženu koja se plaši pubertetlija pred kojima bi trebalo da ima autoritet, pogubljenog oca kojem ni izbliza nije jasno šta ovo ponašanje znači, trome i zbunjene institucije i na kraju i nesreću samog nasilnika koji je, zapravo, i sam žrtva čitavog nevaspitanog i nasilnog okruženja u kojem odrasta. I šta su nadležne vlasti preduzele? Sazvale su Radnu grupu za sprečavanje nasilja u školama koju je još 2008. godine osnovao ministar iz, a koje bi druge, Socijalističke partije Srbije.

Posle 15 godina rada ove grupe i desetina programa za sprečavanje nasilja u školama koje su finansirale i sprovele međunarodne organizacije došli smo do toga da se predlažu izmene zakona i pravilnika kako bi se zaoštrile kaznene mere. Prema deci i roditeljima, naravno. Oni su krivi što ne uspevaju da spreče poguban uticaj nasilničke kulture koja se obnavlja i širi svuda oko njih. Oni i vaspitači, nastavnici i profesori, školski pedagozi i psiholozi koji, za mizerne plate, osim pripreme malih glava za tržište rada treba i da istrpe i ’izdignu se iznad’, kako reče profesorka iz Trstenika, ponižavanja koja trpe i od strane dece i od strane roditelja i od strane SNS-SPS vlasti.

– Da se razumemo: za pohvalu je napor svih zaposlenih u Ministarstvu prosvete i ostalih članova Radne grupe za sprečavanje nasilja da nađu nekakvo rešenje za ovu veliku sramotu koja nam se dešava u sistemu obrazovanja i vaspitanja. Ima tamo mnogo čestitih profesionalaca koji se trude da spasu šta se može spasti. Ali uzalud. Bojim se da ćemo sa ovom vlasti i za 15 godina biti na istom zaključku. Srbiji je potrebna korenita promena, utezanje etičkih standarda na svim nivoima, dosledno sprovođenje zakona, poštovanje profesionalnog mišljenja, a ne političkih interesa. Potrebno je vraćanje dostojanstva građanima i institucijama. Do tada, strogo kažnjavanje nasilnika će biti samo dodatna viktimizacija, kažnjavanje roditelja će samo razvijati dodatnu frustraciju. Samo će dodatno rasti podele i konflikti u društvu, politika u kojoj su SNS i SPS najuspešniji – kaže dr Cvejić.

___________________________________________________________________