Опет „Стратегија”… и опет „јавна расправа”!

Пред нама је предлог „Стратегије развоја образовања и васпитања у Републици Србији” до 2030. године који је урадило МПНTР и тај документ је на јавној расправи. За сваког ко је иоле заинтересован за судбину образовања и васпитања у Србији и ко познаје систем најпре се намеће питање да ли уопште учествовати у томе што се назива „развој образовања”, а у суштини је уништавање смисла знања, како за појединца, тако и за читаво друштво.

Али, пре него што образложимо примерима, најпре да се запитамо: чему та Стратегија? Имали смо Стратегију (тзв. СРОС 2012-2020, Сл. гласник Р.С. бр.107/2012) која није испунила свој циљ; најпре у смислу повећања улагања у образовање, децентрализације и деполитизације система и сада ће то наводно бити остварено у наредном периоду. Та претходна Стратегија није испунила своје циљеве ни по питању квалитета образовно – васпитног система и резултата на PISA тесту и сада се то исто поставља као циљ. Оно што је лако уочљиво јесте да нигде нема критичког осврта на претходни период и на „озбиљне“ новине које су уведене у систем још ЗОСОВ-ом из 2009. године које су у претходном периоду готово потпуно примењене у основним и средњим школама и нису дале никакве резултате.

Нормално је да немамо резултате, јер смо у претходних 11 година у систему постављали нешто што су у том тренутку најбољи образовни системи у свету напустили и управо радили супротно од тога. Оно што је још занимљивије јесте да смо у овом периоду (2012- 14.) имали и промену власти у Србији, али је политика у образовању била у континуитету. Зато ЗОСОВ из 2017. године није био никакав нов Закон, већ само „измене и допуне“ претходног које су наставиле још већу централизацију и политизацију образовно – васпитног система. У том смислу, још једном је јасно да је тзв. „Стратегија…“ и досадашња и ова сада „нова“, сама себи сврха и она неће ништа променити. Сада делује да је лакше променити путању планета Сунчевог система, него политику образовања и васпитања у Србији која је у чврстом загрљају образовне бирократије и на погрешним основама, да се ту школе, наставници и ученици уопште не виде, јер читав систем је тако успостављен да о школама говоре и знају сви други, а најмање наставници, ученици и њихови родитељи. Ови потоњи дубоко виде и знају да са системом нешто није у реду, да је прилично „болестан“, али „Стратегија“ зна да је ту све добро и само још мало треба да он буде идеалан.

Шта се, у ствари, десило у претходних 11 година, од када је донет тај фамозни ЗОСОВ из 2009. године? Десили се то да је неко закључио да је наш просветни систем без квалитета и унео је у систем мерење квалитета   и тзв. „стандардизацију“ и разне   Правилнике о вредновању „квалитета“, који се на томе заснивају. Наиме, тај систем је уведен 80-тих година прошлог века у САД, Енглеској, Аустралији, а почетком 21. века се проширио и на многе европске земље. Тај покушај, познат под именом Глобални светски реформски покрет, је пошао од идеје да ће унапредити образовни систем и учинити га ефикаснијим ако се уведе тзв. стандардизација знања, тј. ако се знање које су ученици стекли, а самим тим и рад наставника, проверава и мери кроз тзв. стандардизоване тестове. На тај начин се наставник чини одговорним за резултате својих ученика и тако се мери његов рад. Ово је, у ствари, увођење ТРЖИШТА у област образовања и пресликавање модела из привреде и индустрије.

Већ после 20-ак година примене овог модела, кроз резултате на PISA тестовима показало се да државе које су примењивале овај модел немају добре резултате на PISA тесту, већ су они просечни или исподпросечни. Узгред речено, у новој Стратегији (до 2030. године) на стр. 31, један од општих циљева предуниверзитетског образовања је „обезбедити квалитетно образовање за постизање пуног потенцијала сваког детета, младе и одрасле особе у Р.С”, а то треба да се покаже кроз повећање броја поена на PISA тесту!? Како је могуће променити нешто, ако се ради исто као до сада? Изговор да још нису видљиви резултати на PISA тесту, зато што је мало времена прошло од промена, потпуно је погрешан. Одговорно тврдимо, да ће, док не напустимо тај приступ који смо увели 2009. године, резултати на PISA тесту бити исти као до сада или лошији.

У чему је проблем са стандардизацијом и зашто се она показала као погрешан приступ? Ово је потребно објаснити зато што је наш образовни систем ЗОСОВ-ом из 2009. заражен тзв. „вирусом стандардизације“ и сада је он „болестан“, и сви видимо да ту нешто није у реду, али не знамо о чему се ради или не желимо с тим да се суочимо. Наиме, „стандард“ је некаква „законом утврђена мера“, тј. некакав образац, а „стандардизација“ је рационална и ефикасна производња. Оваква врста тржишта и мерења је примерена индустрији и производњи, али у подучавању, тј. преношењу знања, уметности, спорту она не даје никакве резултате и није примењива. Зато је рад на стандардима и стандардизацији у школама – промашај. Шта ће ученици научити не зависи од стандарда већ од самог подучавања.

Многи наставници и директори школа су ово прихватили, верујући да је то добро и да само треба достићи те стандарде и онда ће се постићи резултати. Међутим, овде се ради о нечем другом. Увођењем стандарда у процес образовања уништава се индивидуалност, иницијатива и креативност наставника и ученика. Од наставника се тражи не да уче ученике да уче, већ се тражи да их науче да положе одређени конкретан тест, јер од резултата тог теста зависи успех и „квалитет“ и наставника и школе. На овај начин „тржиште“ и „мерење“ обесмишљавају школу и читав образовни систем.

Данас имамо ситуацију у нашем систему ,да ученици имају све боље оцене, а све мање знања и да уче само за оцену, а не за знање и то се проглашава „квалитетом”.  То је у ствари „болест“ система и најбоља потврда колико смо захваћени тзв. „вирусом стандардизације“.

Чему служе ти „стандарди“ и „индикатори”? Ничему, што се тиче унапређења система, али служе образовној бирократији да себи да значај и да себи „измишља” посао. Шта ће ученици научити не зависи од стандарда већ од њих самих и оних који их подучавају. Довољно је поставити циљеве образовања и препустити наставницима, ученицима, школама да сами кроз међусобну сарадњу, пронађу начине како ће их што боље постићи и тиме им са том аутономијом и слободом у раду препустити и одговорност за резултате.

О свему овоме и о овом великом проблему нашег просветног система у Стратегији за 2030. се на стр.29 каже: „…Свеобухватне и интензивне реформске мере и активности… оствариваће се у правцу развоја, спровођења и праћења примене програма наставе и учења заснованих на савременим педагошким концептима са доказаним позитивним ефектима…“ Ови „савремени педагошки концепти” су одавно превазиђени и напуштени у најбољим образовним системима на свету јер су имали доказано негативне ефекте.

У Стратегији 2030, нема речи о томе да треба преиспитати какви су ефекти на квалитет школа добијени напуштањем оријентације на знање и форсирањем тзв. Оријентације на исходе. То што ученици завршавају основну школу и прелазе на виши ниво школовања без основних знања из кључних предмета, што примећују наставници средњих школа, никога не забрињава. Каква је ефикасност система у коме ученици, после учења нпр. Енглеског језика у предшколском и основном школском образовању, 10 година минимум са преко 600 часова, немају ни А ниво знања, никога не занима.

Али, зато је важно да ћемо „мерити“ квалитет система преко „спољашњег вредновања“ и оцена 4 које школе ту добију!

Посебна прича је тзв. „реформа гимназија” која је изведена претходне три године, и свела се на увођење тзв. „пројектне наставе” кроз нове изборне предмете. Шта је урађено? Да би се створио простор за два нова предмета (сад их ученици у I и II разреду гимназије имају 18) смањен је фонд часова ликовног, музичког, страних језика за ученике, али не и за наставнике. И уместо да се, добра идеја тзв. „пројектне наставе“, тј. потреба да се знања стичу на различите начине, полако примењује у што више постојећих предмета, уведено је додатно оптерећење ученика и додатни удар на оно што је до сада био најбољи део нашег система.

Наиме, мотивација ученика за учење је пре овога била добра, али садашње оптерећење ученика утиче на њихову мотивацију и зато све више уче само за оцену, а не за знање, што ће имати далекосежне негативне последице. С друге стране, предност нашег система у коме је наставник завршио математику и то радио, или енглески или физику се губи јер сада се кроз кратке обуке они „оспособљавају“ да изводе наставу изборних предмета у гимназијама из још једног или два предмета, што такође обесмишљава саму идеју пројектне наставе и тако угрожава квалитет гимназијског образовања.

У Стратегији се наводи да је учење изборних предмета у гимназијама напредак (стр.14)?!

Посебна тема је писање уџбеника и бизниса који се тако прави некоме, да испада да школе само због тога постоје. Ако је оријентација ка дигитализацији приоритет, зашто се и овде држава не умеша и не обезбеди платформу за добар део предмета на којој ће бити препоручени уџбеници у дигиталној форми.

Хвалимо се увођењем електронског дневника, а нисмо испитали све позитивне и негативне ефекте његове примене. На који начин и колико је увођење електронског дневника допринело квалитету наставе и целог образовног система?

На крају крајева, проблема је много, али за почетак зашто не направимо Стратегију којој ће циљ бити да охрабримо наставнике, ученике и њихове родитеље да достигну сопствене циљеве, а не циљеве које им неко други поставља? Да се осете као субјект система, а не као објект. То значи, поставимо као циљ нацију која је духовно и материјално богата, а морамо сви знати да то пре свега зависи од знања и од оних који нас подучавају у томе.

Морамо вратити наду да се то може постићи, веру да ми то сами можемо, чак и са оваквим улагањем у образовање, јер ће нас водити љубав према знању и својој домовини. То је патриотизам који нам је данас потребан више него икад, а не пресликавање „иновација” и модела који су други одавно напустили.

Драган Матијевић

Проф. филозофије у Гимназији у Чачку

___________________________________________________________________________