Ostavi telefon i čitaj knjigu

Пишчева мудрост да је књига најтиши и најпоузданији пријатељ, најприступачнији и најмудрији саветник и најстрпљивији учитељ, подстакла је родитеље и учитељицу одељења IV/1, Основне школе ,,Милица Павловић“ на веома, могло би се рећи с обзиром на време у коме живимо, радикалан пројекат ,,Остави телефон и читај!“

Када су на родитељском састанку одржаном 9. септембра, чули запажања учитељице о знању и постигнућима своје деце на почетку школске године, где је родитељима предочено да наставно градиво из претходних разреда није функционално усвојено и запамћено, родитељи су донели одлуку да својој деци ускрате употребу мобилних телефона.

ОШ „Милица Павловић“

Иако су неки од њих већ имали одеређени вид родитељске контроле у смислу садржаја и времена које су њихова деца проводила користећи мобилни телефон, закључили су да такве мере нису дале задовољавајући ефекат.

– Знајући да велики напредак тражи велике кораке, подржала сам их у настојању да образовање њихове деце, мојих ученика, заједнички учинимо сврсисходним и функционалним. Договорили смо се да се садржаји доступни на мобилним телефонима, замене садржајима дечје књижевности, тако што ће деца читати књиге, уместо гледати у мобилне телефоне – каже учитељица Весна Јеротијевић.

,,Књиге браћо, а не звона и прапорци“, велике су речи српског просветитеља и реформатора, Доситеја Обрадовића, које позивају на буђење и учење.

Све чешће смо сведоци да се родитељи устручавају да нешто ускрате својој деци, иако непогрешиво знају да је то за њихово добро, међутим овде су били подршка једни другима, од тренутка када су заузели заједнички став да им ускрате коришћење мобилних телефона. Речено, учињено и деци je саопштено да су до првог тромесечја без мобилних телефона.

Весна Јеротијевић

– Од тог тренутка били смо суочени са бројним изазовима. На првом месту деца да прихвате нову неомиљену активност, читање и да слободно време проводе без мобилног телефона. Потом родитељи, да одоле притисцима и истрају у својој одлуци, а опет да одрже свакодневни вид комуникације који се односи на долазак и повратак из школе. Мени као учитељици, највећи изазов је био да пред децом преузмем велики део ,,кривице“ на себе и да радим на томе да их додатно мотивишем – каже учитељица Јеротијевић.

Позитивни аспекти дечјег учења и понашања постали су приметни већ после месец дана. Показало се да су деца мање раздражљива и уморна, а на часовима и у игри активнија. Потпуно су се посветила раду на часу, почела су брже да повезују чињенице, лакше уче и боље памте.

– Оно што ме је посебно охрабрило да смо донели праву одлуку, јесте чињеница да је престала да постоји разлика у непосредној настави пре подне и поподне. Раније су у поподневну смену долазили исцрпљени, уморни и безвољни, што се итекеко одражавало на наставни процес и учење. Запажања деце су да имају више енергије, да боље спавају и да су одморнија када устану. Такође су ми рекла да имају више времена за игру и учење, као и да са више воље обављају остале активности код куће и ван школе – наводи Весна Јеротијевић.

Оно што је такође евидентно, јесте да мала група ученика која и даље на неко веме и одређеним данима поседује мобилни телефон, стагнира у раду, тако да је разлика између њих и великог броја деце која не користе мобилни све приметнија и уочљивија.

– Остаје нам да наставимо даље до тромесечја, а до тада ће нам се прикључити и мањина, која ће уведети да им је телефон беспотребан гутач времена и енергије – закључује учитељица.

______________________________________________________________