Srbija dnevno dobije tri doktora nauka

U protekloj deceniji, u zemljama OECD-a, povećao se broj novih doktora nauka za čak 56 odsto, pokazuju najnoviji podaci do kojih je „Politika” došla u Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj. U ovih 34 zemalja, koje uključuju mahom evropske zemlje, ali i SAD, Australiju, Novi Zeland i Kanadu, 2000. godine bilo je 158.000 novih doktora nauka, a 10 godina kasnije – 247.000.

I to nije sve: gotovo sve zemlje krenule su sa povećanim ulaganjem u poslediplomske studije, privlače najpametnije mlade iz inostranstva, otvaraju nove programe, povećavaju broj stipendija za najbolje diplomce…

Podaci pokazuju i da 60 odsto novih doktora nauka rade kao istraživači. Visoko obrazovanje je i dalje dominantan sektor u kojem se oni zapošljavaju, ali sve više ih privlače i kompanije, odnosno privatan biznis, jer su tu bolje plaćeni. Razlike u platama postoje i među samim doktorandima, jer su u većini zemalja ispod proseka plate u poljoprivredi i društvenim naukama, a iznad proseka u medicini i zdravstvu.

Prema analizama stručnjaka za visoko obrazovanje u OECD-u, u svetu je primetan trend da zemlje počinju da ulažu jako mnogo novca u postdiplomske studije i da gotovo sve preduzimaju iste reformske korake. Jedan od tih koraka je povećan broj studentskih stipendija. Primera radi, Australija je duplirala broj stipendista između 2008. i 2012. godine.

Jedna od mera jeste i privlačenje mozgova, to jest stranih studenata, jer je utvrđeno da je upravo svaki peti novi doktor nauka iz inostranstva. Gotovo 30 odsto stranih studenata doktorskih studija beleži se u Australiji, Belgiji, Francuskoj, Švajcarskoj, Velikoj Britaniji… Kanada je tako već isplanirala da za potrebe privlačenja stranih studenata kroz formiranje prestižnih postdoktorskih programa, za pet godina izdvoji čak 37 miliona američkih dolara.

Kakva je situacija u Srbiji?

Prema podacima sindikata, Srbija ima oko 13.000 istraživača, od kojih je 4.500 u institutima. Oni su plaćeni samo za projekte i često rade bez osnovne opreme i materijala, snalazeći se pomoću štapa i kanapa, a često se dešava da zbog neplaćenih troškova u toku eksperimenata nestane struja ili voda.

Dr Đurđica Jovović, predsednica Sindikata zaposlenih u naučnoistraživačkoj delatnosti Srbije, stalno ukazuje na činjenicu da sa 0,3 odsto BDP-a, koliko se izdvaja za nauku, istraživanja, naročito ona eksperimentalna, umnogome počivaju na solidarnosti i entuzijazmu naučnika.

Kada je reč o broju novih doktora nauka, mi takođe imamo povećanje, ali za razliku od OECD zemalja, razlozi su potpuno drugačiji. Jer, dok je u ovim zemljama povećanje broja doktoranada državni prioritet, a masovnost proizvod povećanog ulaganja u obrazovanje, kod nas su doktorske studije postale „socijalni ventil” za one koji ne mogu da se zaposle posle fakulteta, kao i za one koji bi do titule da dođu „prečicom” ili na „lakši način”.

Podsetimo da najnoviji podaci, pokazuju da je Srbija od 2005. godine do danas, dobila 9.000 novih doktora nauka ili oko tri na dan, kao i da u narednim godinama možemo da očekujemo još oko 15.000. Koliko je stanje ozbiljno, najbolje govori uporedna statistika: za sto godina u Srbiji (od 1905. godine, kada je osnovan prvi srpski univerzitet zaključno sa 2005. godinom), na šest državnih univerziteta doktoriralo je ukupno 16.860 naučnika. Godišnje ovu titulu je dobijalo od 400 do 500 naučnika, a školske 2011/12 – čak 1.275.

Ovi podaci Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i Nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj jasno govore o inflaciji titula u Srbiji, problemu nad kojem država mora ozbiljno da se zamisli, naročito ako želimo da uđemo u zajednički evropski akademski prostor, bez obzira na to da li je ovo „godina štednje” ili ne.