Српски језик или дуал, питање је сад

Ученици из великог броја средњих школа суочени су са проблемом смањивања часова српског језика и књижевности. Не, не говоримо о мањем броју часова српског језика у школама у Црној Гори, Босни, Хрватској… Говоримо о Србији. Реч је о томе да неко ко има моћ одлучивања сматра да је ученицима у средњим стручним школама у Србији довољно два, а највише три часа матерњег језика (са чиме, изгледа, нису сагласни београдски Филолошки факултет као ни Национални просветни савет, те тамо неки СОЧ и Унија СПРС). Ученици треба да буду уско усмерени на своје струке или занате, те им књижевност, филозофија и психологија уопште нису потребни. Чак су и сувишни.

Они треба што мање времена да проводе у школи, јер лоше утиче на њих. Тој деци треба увести дуално образовање, да виде шта је рад, да им огрубе и ојачају руке. Компаније у којима сутра треба да се запосле неће да примају оне са књигама и финим рукама. Тако је и на Западу. Емил Зола се прославио својим романом „Жерминал“. Ту је описао како су деца у деветнаестом веку већ са 10 или 11 година бивала изложена тешком раду и како су постајали добри радници. Истина, неретко су и умирали од тог рада не дочекавши своју пензију. Сада, у 21. веку, не можемо да их истерујемо из школа и да их запошљавамо са 10-11 година старости (због некаквих дечијих права), али можемо дуално са 15 или 16 година. Тиме државу ослобађамо сувишних трошкова за њихов боравак у школи. Са друге стране, штитимо их од лошег утицаја књижевника, филозофа и других доконих који могу да их заведу каквим сулудим идејама критичког мишљења, изграђивања самосталне личности, развијања бројних културних потреба и сличног.

Доситеју Обрадовићу, ти вечити визионару, погрешно си нас усмеравао речима: „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце!“ Е, коначно си превазиђен! Ко да доколичи са Андрићем и Његошем. Па, Андрић је написао, не стотине, већ хиљаде страница књига. Зар да наша деца губе време и то читају?! А и тај Његош, да је добар  волели би га и у Црној Гори. Уосталом, ако неко жели да се упозна са њима може као туриста да оде у Вишеград, у Андрићград. Тамо им је докони Кустурица подигао огромне статуе. Тако можемо лепо да видимо како су изгледали. Интернет нам, побогу, омогућује да се у сваком тренутку, једним кликом, укратко информишемо о томе о чему су то они писали. А и она Десанка Максимовић…  И она зна да нервира. И њу треба избацити из наших школа.

Све то је разлог да просветитељску визију Доситеја Обрадовића заменимо визијом дуалног образовања. Ђаке удаљити из школа и терати што пре у фабрике. Они такви, без школског образовања, а са занатским вештинама, могу одмах наћи посао на Западу. Ако оду на Запад ми смо као држава решили проблем незапослености. Чак ћемо искоренити незапосленост. Када нам садашњи радници оду у пензију имаћемо проблем са мањком радне снаге па ћемо запошљавати мигранте. Постаћемо обећана земља. Оствариће се небеска Србија! Еј, Европо, жалићеш ти за нама! Тада ће Европа желети да се уједини са нама, али биће касно.

Да закључимо, будућност српске просвете изгледа овако: што мање српског језика и књижевности подржаних филозофијом и психологијом, а што више дуала. Зато, само јако, само дуално! Србијо, мани се српског језика, јер: „Само дуал Србина спасава!“

 Бојан Недељковић 

____________________________________________________________________________