Suza profesora Borovskog

Profesor čačanske gimnazije Ljubomir Radivojević Šaja (84) štampao je, ovih dana u svom izdanju, posvećenicu Rusima koji su držali profesuru u ovoj dugovekoj školi, osnovanoj 1837, i tako od prolaznosti sačuvao jedan zlatnik iz povesti ovog mesta. Reč je o suzi koju je profesor ruskog jezika, Mihail Stepanovič Borovski (1908–1982) pustio na času, pred đacima.

I Radivojević je bio đak te škole, posle završenih studija vratio se u Gimnaziju, tu tri i po decenije predavao matematiku i nacrtnu geometriju (1963–1997), a u rečenom spomenaru od 30 stranica ovako podseća na negdašnjeg razrednog starešinu, Mišu Borovskog:

„Bio sam već apsolvent kad je pred mene, kod hotela ’Moskva’ u Beogradu, banuo zavičajac, kasnije prijatelj i veliki srpski pesnik Branislav Petrović Pajsije, koji beše tek došao na studije u prestonicu. Na susretu smo se podsetili naše Gimnazije i profesora, pa on poče priču o Borovskom, koja ide ovako: Jednoga dana, profesor Borovski ušao je u naše odeljenje pognute glave, plačnih očiju. Otvorio je dnevnik, zapisao čas, ali i dalje plakao. Neki moj drug osmelio se da ga upita zašto suze roni, ko ga je uvredio? Borovski kroz plač odgovori: ’Noćas su mi ubrali crnu ružu’. Đak uzvrati: ’Zar ste vi zbog jedne ruže toliko žalosni?’. A Borovski odgovori: ’Ne plačem ja za crnom ružom, već za onim koji se usudio da je ubere’.

Brana mi je tu rekao da je na osnovu tog događaja napisao pesmu.”

Odakle potiče sopstvenik tako umnih, filozofskih reči? Radivojević u svom samizdatu pripoveda životopis Mihaila Stepanoviča.

Borovski je svet ugledao na ruskom Dalekom istoku, u Svetoj Olgi kod Vladivostoka, a ionako siromašno detinjstvo prekinuli su mu najpre Prvi svetski rat, pa Oktobarska revolucija. Sve praćeno nemaštinom, bedom i glađu. Porodica se nadala da će im bolje biti u Kini gde su živeli dve godine, odakle se Miša usmerio ka Kraljevini Jugoslaviji, čija su vrata bila otvorena ruskim emigrantima.

Tako je, došavši, u Sarajevu završio teološki fakultet ali na ovom području, 1945. godine, nije bilo moguće naći zaposlenje sa takvim zanatom. Nekako su ga primili, nakratko, u Prištini, a onda ga je malo pogledala sreća, dok je u Beogradu čekao novi raspored kod službenika Ministarstva škola. Tu se zatekao direktor čačanske gimnazije i rekao nadležnom: „Dajte mi ga, predavaće ruski kod nas u Čačku”.

Miša je nepovratno ušao u mnoge đačke priče i gradski nezaboravnik. Sa Gimnazijom je 1973. putovao u SSSR i tada u Moskvi kleknuo pa poljubio svoju rusku zemlju, odakle je tada poneo komad rodne grude u Srbiju, koju je isto smatrao rođenom.

Radivojević u spomenaru opisuje i trenutak kad je Mihail Stepanovič ušao u odeljenje ovdašnjih gimnazijalaca, otvorio dnevnik i upisivao metodsku jedinicu:

„Jedan učenik to nije primetio, već je ispod klupe i dalje držao uključen tranzistor sa kojeg se čula pesma ’I proplakaće zora’. Borovski je, ne dižući glavu sa dnevnika, pitao ko to tamo peva, a učenik odgovorio: ’Mišo Kovač’. Na to je profesor zapovedio: ’Mišo Kovač da se javi razrednom starešini’”.

U „Omažu Rusima, profesorima čačanske gimnazije”, Ljubomir Radivojević je opisao i životne staze Đorđa Kovbaska (1894–1941) koji je ovde predavao latinski jezik, i Ivana Ivanoviča Balkovoja (1897–1976), profesora matematike.

Pomenuti su i ostali ruski emigranti, koji su mlade Čačane u ovoj staroj školi uvodili u svet znanja. To su Aleksandra Rudicina (predavala francuski jezik), Kiril Svinarski (francuski), Vsevolod Sudzilovski (crtanje), Leonid Envald (hemija), Anatolij Krasovski (latinski i istorija), Josip Srabotnik (fizika) i Branislava Dekterovaja Deržanskaja (gimnastika).

Autor: Gvozden Otašević, Politika