Prethodni članak
Tehničko i informatika dva predmeta
Tehničko i informatičko obrazovanje ubuduće bi moglo da bude odvojeno u dva zasebna predmeta, ali će ukupan godišnji fond časova tih predmeta ostati nepromenjen. Ovu inicijativu Ministarstva prosvete, kao i njihov predlog da se programi informatike u osnovnoj školi osavremene, prihvatio je juče Nacionalni prosvetni savet (NPS).
Snežana Marković, pomoćnica ministra za srednje obrazovanje, rekla je da niko od nastavnika tehničkog i informatičkog obrazovanja neće ostati bez časova i da će, ako dođe do razdajanja predmeta, predavači ostati isti.
Kritike stižu iz Društva pedagoga tehničke kulture, koje se protivi ovoj inicijativi i smatra da bi svođenjem tehničkog na jedan čas nedeljno praktični deo predmeta bio ukinut.
Ni iz trećeg pokušaja NPS nije juče usvojio nove standarde kvaliteta udžbenika, a kako nezvanično saznajemo, Ministarstvo prosvete razmatra pravni osnov da taj dokument, čiji sastavni deo su i standardi za priručnike, usvoji ministar. To bi omogućilo da do početka nove školske godine budu pripremljeni priručnici za jedan broj predmeta u srednjim stručnim školama kojima nedostaju udžbenici.
Savet je usvojio novi plan udžbenika za osnovnu i srednju školu uz izvesne korekcije predloga koji je stigao iz Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. U udžbenički komplet vraćene su radne sveske za srpski jezik od prvog do osmog razreda, kao i za matematiku od prvog do četvrtog, a preporučeni broj strana udžbenika povećan je u gotovo svim predmetima, što su tražila stručna društva. Novi plan za osnovnu školu važiće od 2019. godine, s obzirom da je u toku izbor udžbenika (po važećem planu) koji će se u školama koristiti tri naredne školske godine.
___________________________________________________________
Генерал (Министар Вербић): Мој Фиреру, просветари су само терет за државу, ту не можемо никако да профитирамо!
Фирер (Вучић): Немој ти мени о профиту, ваљда се ја у то најбоље разумем!
Генерал (Министар Вербић): Али, господине, просветара је више од сто хиљада!
Фирер (Вучић): Без бриге, разрадио сам план како да истребимо сву ту ВИСОКООБРАЗОВАНУ гамад. За пар месеци неће знати где им је д**е, а где глава.
Генерал (Министар Вербић): Узвратиће ударац…
Фирер (Вучић): Разбићемо их! Послаћемо их на семинар о хеклању бораније.
Генерал (Министар Вербић): Већ су били на гомили семинара, знају да је то губљење времена.
Фирер (Вучић): Па шта? Упослићемо их још више!
Генерал (Министар Вербић): Мој Фиреру, ко ће то да финансира?
Фирер (Вучић): Доста више о новцу!
Генерал (Министар) Вербић: Али без новца…
Фирер (Вучић): Не с**и више! Све ће сами да плате! Има да их натерамо и последњу пару из свог џепа да дају!
Кад боље размислим…боље да укинемо школе…
Генерал (Министар Вербић): Да укинемо…? Али, како, па зар стварно…
Фирер (Вучић): Школе не доносе профит. Никад нисам разумео чему образовање. Томи никад није требало, Стефановићу, Гашићу…
Генерал (Министар Вербић): Онда, предлажем да прво укинемо факултете. Тамо се још увек појави понеко ко мисли, а нама мислећи људи само представљају проблем.
Фирер (Вучић): Да, добра идеја. Укини их сутра.
Генерал (Министар Вербић): Разумем, Фиреру.
Фирер (Вучић): А шта ћемо са средњим школама? Ту је страшно, стално се нешто буне и паметују. Имају и синдикате.
Генерал (Министар Вербић): Мој Фиреру, средње школе можемо да претворимо у штале. Наставнике ћемо прозвати коњима и бичевати…
Фирер (Вучић): Одлична идеја,основне школе ћемо продати…децу нећемо школовати…
Генерал (Министар Вербић): Управо тако, А предшколске установе ћемо преуредити у партијске школе.
Фирер (Вучић): Мислим да смо тиме ставили тачку на просвету.
Ови „реформски“ предлози су у суштини диктирани финансијским захтевима ММФ а не функционалним потребама односно потребом да ученике оспособимо за коришћење савремених технологија.
Сматрам да ТИО (Техничко и информатичко образовање) треба да остане на овом фонду часова уз осавремењавање наставног плана и програма. Сматрам да је целисходно и да се назив промени у Техничка култура јер је назив ТИО вештачки и нецелисходан.
Поред овога потребан је и предмет Информатика и рачунарство као обавезан а не као сада да је изборан уз осавремењавање наставног плана и програма (мобилни уређаји, друштвене мреже, ..). Као изборни требало би увести Програмирање имајући у виду да у основној школи немају сви ученици склоност ка истом и није коректно терати дете да усваја садржаје којима није дорасло (апстрактно мишљење).
ТиО треба да буде заступљено са 2 часа имајући у виду да је све више технологија и уређаја у нашем окружењу са којима је целисходно да се деца упознају у том узрасту. Сада имамо ситуацију да многе важне технологије и уређаји нису обухваћени предметом ТИО зарад информатичке компоненте која се изучава на часовима изборне наставе из Информатике и рачунарства.
Што се тиче става да деца знају да користе рачунар и без школе не бих се потпуно сложио из простог разлога што су та знања несистематска, хаотична и површна. Ако се деци пружи могућност да систематски стичу знања из Информатике и рачунарства са практичном демонстрацијом примене у разним областим/предметима резултате можемо видети кроз унапређење њиховог знања из других предмета.
Понављам. Предлози министарства и разних интересних група су мотивисани бригом за буџет односно давањем подршке „инвеститорима“ а не разлозима везаним за добробит деце и задовољавања њихових развојних потреба. У реформи образовања развојне потребе деце су, према анализи предлога, небитне јер је важно бити политички коректан а то значи на линији ММФ и добробити „инвеститора“..
Ови предлози за реформама (уграђене већ у кровни Законо о основама образовања и васпитања који бројне анализе оспоравају као антиобразовни и антиваспитни) су из кругова лобија који сматрају да су наставници информатике и рачунарства и техничког сувише слабо организовани тако да напад на позиције њихових предмета нико неће приметити и то никог неће интересовати. Профитираће наставници неких других предмета чији интерес се жели заштити а деца/ученици су ту небитни.
И на крају ова дилема око фонда часова је вештачка. Деца реално јесу оптерећена али смањењем њиховог оптерећења не доприносимо развоју њиховог радног капацитета. Да не говоримо да смањењем радног оптерећења ученика отварамо пандорину кутију вишка слободног времена ученика које је неосмишљено и, пракса је показала, биће деструктивно искоришћено (игрице, телевизија, глуварење по улицама наших градова и села, дрога, алкохол, …).
Ученици од 5-8. разреда без већих проблема могу да издрже 6 часова наставе дневно па и по 7 часова понекад како је то у неким државама које имају напредније образовне системе. Нема потребе да деца раде кући домаће задатке ако све што је потребно могу да ураде у школи.
Овакве идеје о смањењу фонда часова могу да тумачим као значајан напор да се смањи радни капацитет наше деце и да им се касније отежа укључење у рад. Такође смањењем радног оптерећења деце стварају се услови за њихову дебилизацију јер се нико не бави питањем слободног времена које без подршке одраслих има да буде непродуктивно искоришћено (игрице, телевизија, глуварење по улицама наших градова и села, дрога, алкохол, …).
Ако је циљ (а изгледа да јесте и да је то државна стратегија) образовање генерација које ће бити са смањеним радним капацитетом и са елементима дебилности (пасивни конзументи садржаја склони наркотицима, алкохолу и другим облицима девијантног понашања) онда ће ове реформе проћи. Газде из ММФ су наредиле и ми ћемо тако и поступити. И нико нам неће бити крив за оно што ће се десити јер смо ми изабрали судбину нашој деци.
Проблем није који предмет и колико часова, проблем је што у 7. и 8. разреду половина ученика боље познаје рад и боље се сналази на рачунару од наставника.
Проблем је она друга половина ученика коју родитељи пуштају да се само играју на рачунару и користе Facebook, онда су већ толико заглупљена и затупљена да ће икада моћи да се такмиче са овом првом половином за било какав посао који захтева озбиљније познавање рада на рачунару.
Под хитно морају да се уведу процедуре и тестови за пријем у школе наставника и професора за информатичке предмете. То су области које сваке године напредују и развијају се, за разлику од географије, историје, биологије, математике и других предмета из којих се 50 година учи исто градиво.
За област информатике не може свако бити наставник, али зато ни фонд часова не сме бити исти, ако желимо да ти наставници и професори сваке године преносе деци актуелна знања. Ако је за остале предмете фонд часова 18-20, за информатику не би смео да буде већи од 16.