Tužna istorija čačanskog školstva

U godinama Prvog svetskog rata sve školske zgrade u čačanskom okrugu bile su upropašćene, iz njih izneto sve što se moglo. Neokrečene, bez prozora i vrata, sa razgrađenim dvorištima, jer je austrougarska vojska pogorela plotove. Sve škole su ostale bez zvona jer je neprijatelj i njih skinuo i pretopio u municiju.

Te čemerne slike srpske zbilje od pre stotinu leta niže Koviljka Letić u knjizi „Osnovne škole u čačanskom okrugu 1918–1945”, koju je objavio „Službeni glasnik”. Studija opisuje prosvetne prilike tog doba u trnavskom, dragačevskom, ljubićkom, žičkom, moravičkom i studeničkom srezu.

– Dugo posle rata, jedini nameštaj u školama bio je samo red skamija, uz poneku izbledelu tablu ili iscepanu kartu za zemljopis. Ni u Čačku nije bilo klupa za sve đake, o drugom nameštaju i učilima ni pomena. U seoskim školama učenici su sedeli na tronošcima donetim od kuća, škole su oskudevale ogrevom a nisu imale ni poslužitelja, jer niko nije hteo džabe da služi – kaže Koviljka Letić za „Politiku”.

Izvestivši o stanju škola u Ljubićkom srezu 1919/20, nadzornik Ilija Radosavljević piše ministarstvu da je prilikom godišnjeg pregleda u Mrčajevcima našao „dva đačića koji su imali samo po nešto od košulje, u Ostri jedan mališan je imao gornju haljinicu od neke tanke fabričke tkanine ali ispod nje ne beše košulje, a u Preljini dva bratića, sinovi borca sa Solunskog fronta koji je ostao bez očiju, bili su u stvari goli jer ono mali ritica što je na njima još visilo ne može se nikako odećom nazvati”.

Posle Vidovdana (1933), nijedan nastavnik nije mogao otići iz mesta učiteljevanja bez odobrenja upravitelja škole, a ovaj bez dozvole sreskog načelnika. Tog leta, školski nadzornik Petar Jokanović izvestio je ministra da učitelj u Markovici na Jelici u poslednje vreme „redovno koristi alkohol, na šta je uticao raskid njegovog braka”.

U aprilskom ratu 1941. žički učitelj Tihomir Kuzmanović zarobljen je i odveden u Nemačku, pa je na kraju vojne iz zarobljeništva krenuo vozom prema Čačku. Tog, 11. jula 1945. u drugom vagonu bio je njegov sin Nikola, koji je sa 15 leta uzeo pušku i otišao u partizane, a sad se vraćao iz Maribora ka Srbiji sa svojom jedinicom, kao oslobodilac. I saznao da je u tom vozu i njegov otac. Na tužnom susretu, dok je kompozicija putovala ka njihovoj otadžbini, otac je sinu pripovedao da je njegova majka, a Tihomirova supruga Ruža, još 1941. streljana u Mataruškoj Banji od strane okupatora, da je Nikolin stariji brat a Tihomirov sin Miloš prebijen u logoru na Banjici i od toga umro, da je deda od muke presvisnuo za unukom, a stric Ilija ubijen. Tihomir se u vozu od bola srušio i od velike tuge umro. Nije stigao do svoje Žiče.

Nužda je nagonila učitelje, posebno samce, da budu zadovoljni ma kakvom dobijenom sobicom, obično kancelarijom u školi, samo da ne gaze blato i da od opštine imaju ogrev.

Juna 1942. Ministarstvo prosvete Vlade narodnog spasa Srbije naredilo je svim upraviteljima škola da u hodnicima i učionicama postave parole – „Mir, red i rad”, „Sloga – to je spas Srbije”, „Sve za srpstvo”, „Bog čuva Srbiju”, „Samo sloga Srbina spasava”.

U toku Drugog svetskog rata sela i škole bili su u potpunom mraku, sveće su pravljene od krpica natopljenih mašću ili lojem, a „nastava je izvođena pod vedrim nebom, kad je vreme dozvoljavalo”.

– Ipak, u mnogim mestima, pošto su se prilike popravile, pristupljeno je izgradnji boljih, higijenskih školskih zgrada. Pored sveg siromaštva narod je prevozio materijal na gradilište, izrađivao ciglu, izvlačio kamen, pripremao kreč i pesak i podizao temelj kuće znanja, a ko je mogao davao je i znatnu sumu novca. Uprkos teškoćama, pojedini učitelji imali su i po celu stotinu đaka i bili vrlo zauzimljivi na prosvećivanju naroda – podseća Koviljka Letić.

Politika