Prethodni članak
Učenje japanskog jezika
Objavljeno 28/10/2015
U želji da pomognu svima koji bi da započnu učenje japanskog jezika u ranoj fazi školovanja, Ambasada Japana u Republici Srbiji, Micubiši korporacija Beograd, Društvo japanologa Srbije i Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu nastavljaju sa projektom širenja japanskog jezika u osnovnim i srednjim školama u Srbiji i u ovoj školskoj 2015/2016. godini.
Fakultativna nastava japanskog jezika započeće u Osnovnim školama „Filip Kljajić Fića“, „Kralj Petar Prvi“ i „Vuk Karadžić“ u Beogradu, kao i u Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu, Gimnazija „Stevan Sremac“ u Nišu, Gimnazijama u Zemunu, Čačku, Užicu i Šapcu, Trećoj i Osmoj beogradskoj gimnaziji. Predavači će biti srpski japanolozi, izuzetni poznavaoci japanskog jezika i društva sa višegodišnjim iskustvom života i studiranja u Japanu, kao i gostujući profesori i lektori sa Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, katedre za orijentalistiku – grupe za japanski jezik i književnost.
PRVI ČAS FAKULTATIVNE NASTAVE JAPANSKOG JEZIKA ODRŽAĆE SE NA
FILOLOŠKOM FAKULTETU UNIVERZITETA U BEOGRADU
(SALA HEROJA, STUDENTSKI TRG 3)
U ČETVRTAK, 29. OKTOBRA 2015. GODINE U 18 ČASOVA.
Času će pored zainteresovanih osnovaca i srednjoškolaca, njihovih nastavnika i direktora gore navedenih obrazovnih institucija u kojima se započinje sa fakultativnom nastavnom japanskog jezika, prisustvovati:
– Nj.e.g. Đuići TAKAHARA, ambasador Japana u Republici Srbiji
– prof. dr Aleksandra VRANEŠ, dekan Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu
– predstavnici Micubiši korporacije
_____________________________________________________
Japanski se čini lagan kad je u pitanju govorni jezik, ali pismo, tj. pisanje i čitanje…
Na primer, 学校 (gakkō – škola) je na kineskom 学校 (xué xiào) sa istim značenjem. 学 je učenje ili učiti, a 校 znači škola, proveriti, proučiti, ali je i čin oficira određenog ranga u vojsci.
Ova dva znaka se u kineskom, kao i svi drugi (uz retke izuzetke), uvek čitaju isto u svim kobinacijama sa drugim znacima (uz promene akcenta u zavisnosti od akcenta sledeće reči), ali se ovi znaci u japanskom u drugim kombinacijama čitaju prema značenju tih reči.
Odnosno, u japanskom praktično ne postoji veza između jednog kineskog znaka i izgovora reči u kojima se taj znak koristi.
To je zato što japanci nisu preuzeli samo kineske znakove, već i njihove kombinacije u izvornom značenju, ali ih čitaju „po japanski“ (tj. prema svom govornom jeziku).
To bi bilo isto kao da mi uzmemo kineske znake u izvornim kombinacijama i značenjima i pridružimo ih srpskim rečima, nastavljajući da ih izgovaramo na srpskom, a samo pišemo kineskim karakterima i eventualno im dodamo neke simbole da bi u pisanju odrazili naša gramatička pravila.
Zato im pismo i jeste kao neka šifra, i sami japanci se u pisanju i čitanju sa ređe korišćenim rečima slabo snalaze, naročito ako se radi o tehničkim terminima i sl.
Sa druge strane, imaju dva slogovna pisma (katakana, kao na slici, i hiragana). Katakana se koristi za reči za koje ne postoje kombinacije kineskih karaktera, gramatičke prefikse i sufikse kineskih znakova, tamo gde bi kineski znaci bili isuviše komplikovani (npr. knjige za decu), a hiragana za strana imena, citate ili naglašavanje značenja, nazive biljaka i životinja i za naučne/stručne termine.
Bilo je inicijativa da se kineski znaci izbace iz upotrebe i da se koriste samo Katakana i Hiragana, ali je ipak ostalo po starom.
I u Koreji (i severnoj i južnoj) bi bilo isto sa kineskim znacima, da ih japanci pod okupacijom nisu naterali da koriste Hangul protiv čega je više vekova bila pismena elita (kojoj ne odgovara pismen narod).
Ukratko rečeno, jezik je stravično težak čak i za same japance koji bar od malena nauče govorni jezik i odrastaju gledajući te karaktere, a ne za stranca koji bar nije od malena imao priliku da nauči nešto japanskog.
Takođe, japanci su vrlo zatvoren narod, i procentualno gledano vrlo malo japanaca govori engleski.
Ali, dobro je njihov jezik prezentovati u školama da se pojedini ne zalete da ga upišu na Filološkom fakultetu (kao što sam znao za slučajeve), pa da se posle razočaraju. Ko zaista voli i ima volje i upornosti, samo napred, a ostali bolje da upišu kineski ako već vole kinesko pismo.
Inače, šteta što korejski postoji samo kao izborni predmet, jer je jezik izuzetan, a pismo im je staro blizu 500 godina i napravljeno je na inicijativu Seđonga Velikog kako bi se narod lakše opismenio – jedan znak = jedan glas, i to više od 300 godina pre Vuka Karadžića (Vuk je to preuzeo od Adelunga, tj. nije sam smislio).
A o Japanu kao kulturi i o japancima kao narodu sve najlepše i najbolje mislim, međutim jezik im je najblaže rečeno strava i užas za učenje.