Veronauka u zemljama Evrope

Gotovo sve evropske države imaju versku nastavu u javnim školama. Izuzetak su Slovenija, Albanija, Crna Gora i Francuska, koja je napravila otklon još od revolucije 1789, ali i ona preko široke mreže rimokatoličkih škola i fakultativne nastave u pojedinim regionima daje mogućnost da se učenici verski obrazuju u svojoj religiji. Analiza Predraga Đuknića, nastavnog savetnika u Odboru za versku nastavu Arhiepiskopije Beogradsko-karlovačke, pokazuje da u Evropi postoji nekoliko modela organizacije te nastave: kao konfesionalni predmet obavezan za sve učenike, konfesionalni izborni sa alternativom etike ili nekog drugog humanističkog predmeta, ili kao nekonfesionalni predmet opšteobrazovnog religijskog sadržaja.

Model obavezne konfesionalne verske nastave znači da predmet organizuje i sprovodi crkva ili verska zajednica, da je ona deo javnih škola i da je obavezna za sve đake. Tako je u Austriji ona obavezan predmet, a crkve i verske zajednice su odgovorne za organizaciju i sprovođenje časova i pripremu plana i programa dok nadzor sprovodi država. U Nemačkoj je obavezna, a izučava se rimokatolička i protestantska religija. U određenim pokrajinama postoji opcioni predmet, dok je u Berlinu, Bremenu i Hamburgu uvedena nekonfesionalna verska nastava, što znači da se izučava religija kao predmet opšteobrazovnog tipa, a za njegovu organizaciju nisu nadležne crkve i verske zajednice. Zbog velikog broja migranata, Nemačka uvodi i islamsku veronauku u obrazovni sistem, navodi se u analizi.

Verska nastava je obavezna i u Severnoj Irskoj, na Kipru i u Grčkoj, gde crkva ima važnu ulogu u društvenim i ekonomskim aktivnostima. U Belgiji više od polovine ukupnog broja učenika ide u škole čiji je osnivač Rimokatolička crkva koje imaju konfesionalnu versku nastavu. U ostalim javnim školama ona je obavezan predmet, za koji može postojati alternativa u vidu nastave etike. Španija takođe ima konfesionalni model. Do Ustava 1978. predmet je bio obavezan za sve učenike, a sada je izborni. Izuzetak od obaveznog izučavanja veronauke je Italija.

Nekonfesionalni tip verske nastave prisutan je u Finskoj, koja ima hrišćansku, većinom luteransku versku nastavu. Postoji i alternativni predmet etika, ali ga pohađa mali broj učenika. Švedska ima verski neutralan, nekonfesionalan predmet, koji je obavezan za sve učenike u državnim školama. U Holandiji se, takođe, u javnim školama sprovodi nekonfesionalna verska nastava. Međutim, samo 25 odsto škola u toj državi su javne. Školstvo je decentralizovano i privatizovano, pa privatne, među kojima i crkvene škole, mogu da sprovode konfesionalnu nastavu religije.

Engleska po svom specifičnom ustavno-pravnom i političkom sistemu, ima i posebno regulisanu versku nastavu. Ona je u javnim školama nekonfesionalnog tipa, ali engleska Crkva i druge hrišćanske zajednice mogu da utiču na njen sadržaj. Komiteti, u kojima su predstavnici Crkve Engleske, drugih hrišćanskih zajednica, udruženja nastavnika i lokalne obrazovne vlasti, daju saglasnost na program. Predmet je opštehrišćanskog karaktera i sadrži učenja svih hrišćanskih crkava prisutnih u toj zemlji.

Postkomunističke zemlje Evrope, većinom su razvile konfesionalni model izbornog tipa. Sve su, za razliku od zapadnoevropskih zemalja, posle Drugog svetskog rata imale prekid u izučavanju veronauke u državnim školama. Sa prekidom socijalističke ustavnosti, sa završenom denacionalizacijom, prihvata se i značaj uloge crkve u društvu, pa se ovaj predmet uvodi u škole. Poljska, Slovačka i Rumunija imaju konfesionalni tip predmeta. U Poljskoj je uveden 1999, a učenicima se kao alternativa nudi etika. U Letoniji i Litvaniji sprovodi se konfesionalna verska nastava, a alternativa je takođe etika.

Izborni predmet u Rusiji

Ruska Federacija je od 2000. eksperimentalno sprovodila versku nastavu i zavisila je od dobre volje vlasti pojedinih regiona. Od 2012. ona se zvanično sprovodi u svim školama Federacije. Predmet je izborni i zove se osnovi religiozne kulture i svetske etike. Ima šest modula, a roditelji se opredeljuju za jedan. Pored osnova pravoslavne kulture, predmeti konfesionalnog tipa su i osnovi islamske, budističke i judaističke kulture. Dva predmeta su nekonfesionalnog karaktera – osnovi svetske religiozne kulture i osnovi svetske etike.

Danas