DSS: Pamtimo ili zaboravljamo?

Saopštenje DSS

Пре тачно 17 година, Аврам Израел нам је језивим звуком завијајућих свирена саопштио да је „Милосрдни анђео“ дошао у Србију.

Колико је био „милосрдан“ схватили смо у наредних 78 дана. Током три месеца свакодневног бомбардовања градова и села, погинуло је 89 деце и више од 3.000 одраслих, а рањено око 13.000 људи.

ВЕЧАН ИМ ПОМЕН, а нама обавеза да 24. март `99. године никада не заборавимо, ни ми, нити наши потомци.

Србија је тада, без одлуке СБ УН бомбардована пуних 78 дана.

Бројке страдалих не обухватају преминуле од леукемије и других малигних обољења изазваних закаснелим дејством бомби са осиромашеним уранијумом.

У 2.300 ваздушних удара широм земље, срушено је 148 стамбених објеката, 62 моста, оштећено 300 школа, болница и државних институција, као и 176 споменика културе.

Уништена је трећина електронских капацитета земље.

Бомбардоване су две рафинерије нафте са тешким еколошким последицама.

Према налазима економских стручњака директна штета од бомбардовања износила је око 30 милијади долара. Индиректна је и много већа.

По престанку бомбардовања, а након успостављања међународне управе на КиМ, више од 200.000 Срба је протерано са Косова и Метохије.

Наш Чачак је бомбардован 47 пута.

Живот је изгубило 6 људи:

• априла (Милева Кувељић и Богдан Проковић),
• маја (Наско Ристић, Милош Јовичић, Драган Обренић, Велија Џемаиловић).

Тешко су рањена још 22 лица.

23 пута су бомбардована предузећа:

• „Слобода“ (5 пута, 52 пројектила),
• „ЦЕР“ (6 пута, 9 пројектила),
• „Технички ремонтни завод“ (5 пута, 18 пројектила),
• „Механизација“ (1 пројектил),
• „1.октобар“ (1 пројектил),
• „Петролгас“ (1 пројектил), и
• ТВ предајник на Овчару (4 пута, 10 пројектила),

• 24 пута била бомбардована села у чачанском крају

(Катрга, Прислоница, Мрчајевци, Милићевци, Ракова, Мршинци, Доња Трепча, Качулице, Остра, Бресница, Горња Горевница, Љубић и Трнава).

• Уништено је или оштећено око 2.500 објеката.

Наша обавеза је и да се данас, 17 година након овог суровог рата запитамо ГДЕ СМО ДАНАС и да ли је НАТО агресија на Србију уопште и престала. Нажалост, НИЈЕ! Сада је само суптилнија и институционализована, пре свега захваљујући погрешној политици Владе републике Србије.

Наиме, Влада Србије прошле године је усвојила ИПАП споразум (Индивидуални Акциони План Партнерства), а у фебруару ове године српски парламент је ратификовао и Споразум између Владе Републике Србије и НАТО за подршку и набавку (НСПО) о сарадњи у области логистичке подршке.

ДСС се овоме јасно успротивио, тражећи од Председника Србије да овај акт не потпише, али је господин Николић, заборављајући споразум ДСС и СНС, захваљујући ком је и постао Председник Србије и омогућио СНС-у долазак на власт, овај документ ипак потписао и тако постао саучесник Владе, пруживши особљу НАТО-а потпуну слободу кретања, дипломатски имунитет, могућност размене поверљивих информација, приступ свим државним и приватним објектима, укључујући и оне у којима се врше испитивања и пробе, као и многе друге финансијске погодности.

На овај начин, Србија није ушла у НАТО, али је НАТО отворио врата за улазак у Србију. На свако питање упућено носиоцима државних функција, везано за ову тему, јавност наилази само на правдање и пребацивање одговорности на претходне Владе, указујући на неопходност заштите Срба на КиМ од стране НАТО-а. Оваква тврдња, можда би се и могла размотрити, али чињеница да је баш исти тај НАТО имао директну и активну улогу у протеривању Срба из јужне српске покрајине, очигледан је показатељ да се ради о измишљеном оправдању.

На овај начин, одступа се од принципа војне неутралности Србије, што је противно ставовима ДСС и Скупштинској резолуцији републике Србије. Због свега овога, председница ДСС госпођа Санда Рашковић Ивић, данас ће у Москви потписати Споразум са Путиновом „Јединственом Русијом“ о подршци ДСС-у у настојању да очува војну неутралност Србије, што улива наду да ће се пузајући улазак Србије у НАТО зауставити.

У нади да следеће године овај тужни јубилеј нећемо обележавати отварањем новог Бондстила у Рашкој области, остаје нам да се сви заједно запитамо: ПАМТИМО ЛИ или ЗАБОРАВЉАМО?