Dveri: Kuću krečimo, a krov prokišnjava

Општински одбор Двери у Горњем Милановцу поводом актуелних инвестиција које спроводи локална власт у општини поставља питање сврсисходности таквог трошења буџетских средстава и каже да треба питати грађане да ли желе визиторски центар или канализациону мрежу на Руднику, да ли желе дворац у Такову или кружни ток на раскрсници Војводе Мишића и Железничке?

У саопоштењу које је издала Информативна служба Двери у Горњем Милановцу се каже:

Једно од основних питања које се поставља, када се ради о функционисању локалне самоуправе, јесте: Ко одређује који су пројекти потребни и важни и са којим ће се приоритетом реализовати? Логично би било да се о одабиру и приоритету пројеката који се финансирају (или суфинансирају) средствима из локалног буџета питају грађани. Они су ти који највећим делом пуне локални буџет и због којих се реализују пројекти. Њихов интерес и њихове жеље би требало да буду неприкосновени и на првом месту. Независно од тога да ли средства долазе из неког министарства или из локалног буџета.

Зашто покрећемо ово питање? Разлог је што нам се чини да се дају велика средства за реализацију пројеката који нису од приоритетне важности за нашу локалну заједницу. Поменимо „паметне контејнере“, „дечје игралиште изнад Старог суда“ и ево сада „писту у Прањанима“. За контејнере је дато 27 милиона, за игралиште 7 милиона, за писту до сада 42 милиона. А нису ово једини пројекти за које мислимо да нам сада нису најпотребнији. У време опште кризе у целом свету, трошити новац на нешто што није неопходно и што не доприноси економском напретку друштва, може се у будућности показати као велики пропуст. Изгледа да смо брзо заборавили време када смо из развијених земаља добијали помоћ и за неке елементарне потребе.

Сматрамо да треба питати грађане да ли желе визиторски центар или канализациону мрежу на Руднику, да ли желе дворац у Такову или кружни ток на раскрсници Војводе Мишића и Железничке? Оправдање да се оваквим инвестицијама жели подстаћи развој туризма у нашој општини је на климавим ногама. Милановац  је, пре свега, пољопривредно-индустријско место и никада неће бити Будва.

Погледајмо два илустративна примера из наше општине. Наравно, говоримо на основу података који су објављени у медијима. За адаптацију 3 просторије у вртићу дата су 4 милиона, чиме су обезбеђена места за 75-оро малишана. То је изванредно. Са друге стране, на дечје игралиште изнад зграде старог суда потрошено је 7 милиона. У првом случају решен је велики проблем за 75 породица. У другом случају ради се о скоро дупло већем улагању са неупоредиво мањим ефектом, игралишту које је намењено деци предшколског узраста. При томе, срушено је старо игралиште које је функционисало претходних двадесетак година и које су могла да користе и деца млађег школског узраста. Разлог је што справе нису имале сертификат. Колико нам је познато, озбиљног повређивања деце на том игралишту није било. Уосталом, зар и те старе играчке нису могле, уз извесну преправку, уколико је била неопходна, да добију потребан сертификат о безбедној употреби.

Овако, потрошено је великих 7 милиона са којима је много тога могло да се уради. Са 60.000,00 евра општина је, на пример, могла да изгради 2-3 стана за социјалне случајеве, да помогне лечење неког болесног детета, да набави потребну опремуза болницу, да олакша живот старијим и немоћним лицима, инвалидима и сл. Оно што смо добили за тај новац баш и не оставља неки утисак. Најимпресивније на том игралишту су клупе и канте за смеће. Има их баш много и врло је вероватно да су скупље и од играчака. Добро би било када би нам општинари предочили спецификацију трошкова за поједине елементе мобилијара и деловаигралишта, па да сви грађани могу да виде да ли су цене реалне и са каквом се одговорношћу троше њихове паре.

Што се писте у Прањанима тиче, дати 42 милиона за травнату писту је по нашем мишљењу превише. Наравно, да ми нисмо против изградње спомен-комплекса. Напротив. Али, у овој ситуацији, издвојити толики новац за то мислимо да је непотребно. Уосталом, главни финансијери целог тог пројекта би требало да буду Американци. Ипак су спашавани њихови пилоти. Убеђени смо да би велики број њих био спреман да помогне. Међутим, ако је то за њих скупо, за нас је још скупље. Такође, сама Равна Гора, и без тако великих улагања, може да привуче велики број туриста. Потребно је само да се о њој почне да прича на другачији, слободнији и реалнији начин.

На крају, подвлачимо да нисмо против поменутих пројеката, само нам се чини да величина улагања и редослед њихове реализације нису у складу са временом у коме живимо.

__________________________________________________________________