Blic: Gde smo, zašto

GODIŠNJICA IBARSKE Vuk Drašković piše za „Blic“: GDE SMO, ZAŠTO

Sedamnaest je godina od četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali, 3. oktobra 1999. Bio je to politički zločin i državni terorizam, najveći u Miloševićevoj Srbiji. Po nalogu diktatora, počinili su ga komandant i pripadnici „crvenih beretki“, tiraninove garde smrti.Drašković

Posle masakra, vođe tadašnje opozicije pokazale su svoj politički pasoš. Osim Dušana Mihailovića, niko od njih nije osudio zločin, nije došao na sahranu ubijenih, nije poslao ni telegram saučešća! Ljudi sa kojima sam devet godina pobunjivao Srbiju protiv poretka „balkanskog kasapina“, kao da su u kasapnici na Ibarskoj magistrali osetili profit za sebe, magistralu ka političkom tronu u opoziciji.

Zbog obaveze da nastavim borbu, tri meseca po zločinu sve njih koji su se sramno poneli i prema žrtvama na Magistrali i prema meni pozvao sam u sedište SPO-a, da formiramo do tada najširi savez protiv režima. Došli su svi. Samo je Zoran Đinđić poslao svog zastupnika. Tog 10. januara 2000. rođen je DOS. Iz bitke, u koju smo zajedno krenuli toga dana, svi će se oni vratiti sa pobedničkim zastavama, a SPO i ja polomljeni, na nosilima.

Posle serije masovno posećenih mitinga nove koalicije, odlazim u Budvu, da pišem program završnog obračuna DOS-a sa Miloševićem. On u Budvu šalje atentatore, iste teroriste sa Ibarske magistrale. Pucao je osam puta najbolji strelac „crvenih beretki“ i dva puta me pogodio u glavu. Čudom nekim, te kuršume sam preživeo i ne sluteći da će politički kuršumi mojih saveznika oboriti i SPO i mene.

Telegrame osude atentata šalju mi Konstantin Micotakis, Igor Ivanov, Jorgos Papandreu, Dora Bakojani, Romano Prodi, Madlen Olbrajt, Havijer Solana… telefoniraju u Budvu iz Jelisejske palate, iz Brisela, iz centrale UN u Njujorku, iz Bele kuće, iz Dauning strita… Iz Beograda, međutim, nema ni telegrama ni telefonskih poziva. Javio mi se jedino Žarko Korać. Niko od lidera DOS-a ne osuđuje zločin. Naprotiv. „Vuku se desila privatna nesreća i on ne sme da izvlači politički profit iz nje“, kaže Vojislav Koštunica. „Sve je mutno i sumnjivo“, kaže Đinđić. Srbija je poverovala. Više od 600.000 tradicionalnih glasača SPO-a napustilo je SPO.

„Ne znam koji je istorijski trijumf DOS-a veći, poraz Miloševića ili slom SPO-a“, izjavljuje Zoran Đinđić.

Bili su to zvezdani trenuci strategije da „u politici nema morala“ koju je Zoran Đinđić, još dosta pre Ibarske magistrale i budvanskog atentata, demonstrirao za trajanja tromesečnih demonstracija slavne koalicije Zajedno (SPO, DS, GSS) ’96. i ’97. godine. Na trgu, kod Kneza, gromovito je pretio Miloševiću, a kad noć padne odlazio na sastanke sa šefom DB Jovicom Stanišićem i Miloradom Vučelićem, šefom TV Bastilje, i na tajne dogovore sa Miloševićem! Ishod znamo. DS i stranka Vesne Pešić bojkotuju parlamentarne i predsedničke izbore na kojima bi, izvesno, pobedila koalicija Zajedno.

Načelo da u politici nema morala pogodiće, međutim, kao bumerang i pobednički DOS i celu Srbiju. Brzo će razumeti da nisu pobedili oni, nego Legija, „crvene beretke“, Miloševićeva Udba, generali i mafijaši. Srbija je postala njihova lovina, nagrada za izdaju Miloševića i odlučujući doprinos u slamanju SPO-a i mene.se navršilo 17 godina od zločina na Ibarskoj magistrali

SPO je slomljen, ali gde su oni koji su nas lomili? Gde je Slobodan Milošević? Centralni zatvor u Beogradu, zatvor u Hagu, grob ispod lipe u Požarevcu. Gde je Mirjana Marković? Pobegla iz Srbije od svojih zlodela, porodica joj rasturena. Gde je Zoran Đinđić? Ubio ga njegov petooktobarski saveznik, ubio ga Legija jer mu nije dao ono što je obećao. U politici se prevare nagrađuju, ali ne i u poslovanju sa mafijom. Gde je Vojislav Koštunica? Pre 16 godina osvojio je bio više od 2,5 miliona glasova, a sada je odbačen i gotovo zaboravljen. Gde su Boris Tadić i doskora svemoćna DS? Gde su ostale vođe „slavnog“ DOS-a? Sve što su priređivali SPO-u, dogodilo se njima. Stigla ih ona narodna: Ko drugome jamu kopa, sam u nju pada.

Ogromna većina ljudi u Srbiji je bez pamćenja. Suncokreti, hipnotisano zagledani u vlast, u svaku vlast, kao u sunce, sve dok im vid ne strada, pa se smrači. Tolika sunca su se, za poslednjih četvrt veka, smenjivala nad Srbijom, i gde je Srbija danas? Gde bi Srbija bila da se nije zablenula u Slobodana Miloševića? Ratova bilo ne bi, verovatno bi se održala i Jugoslavija. Gde bi Srbija danas bila da Đinđić nije srušio koaliciju Zajedno? On bi, već 1997, bio izabran za premijera, rata na Kosovu ne bi bilo, ni NATO bombi, ni Ibarske magistrale, ni jame na Fruškoj gori u koju su Milošević i Legija gurnuli Ivana Stambolića. No, i posle svega, gde bi Srbija sada bila da je 5. oktobra 2000. zaista pobedio DOS, sa SPO-om kao maticom narodne bune, a ne Legija? Bila bi, odavno, u Evropskoj uniji, a Zoran Đinđić bio bi živ.

Izvor: http://www.blic.rs/vesti/politika/godisnjica-ibarske-vuk-draskovic-pise-za-blic-gde-smo-zasto/dlsfhx7

Foto: Medija centar Beograd

_______________________________________________________________________