Hoće li uskoro siromašni iz Srbije odlaziti na rad u Albaniju

Ако би се остварио пројекта назван „Мини Шенген“ становници западног Балкана добили би своју верзију јединственог тржишта рада и капитала, на коме би кретање људи, робе, услуга и капитала били слободни а становници овог дела Балкана би имали право да се преселе и запосле у било коју државу чланицу овог споразума.

Прва фаза овог пројекта планира економско удруживање Србије, северне Македоније и Албаније, а у другој фази придружили би се БиХ, Косово и Црна Гора.

Потпредседница Српског покрета Двери,  проф. др Тамара Миленковић Керковић у свом ауторском тексту „Због чега „Мини Шенген“ или хоће ли ускоро сиромашни из Србије одлазити на рад у Албанију – нову пољоприврдену силу“ изнела је свој став на ову тему. 
Ево њених ставова: 

Готово једна трећина људи у Србији живи са просечним приходом до 30.000 динара. И  статистика за Србију коју пружа  ФАО (Food and Agriculture Organization of the United Nations) говори о томе како се у Србији живи са 250 евра месечно. Поред других индикатора, подаци ове организације Уједињених нација говоре да се број гладних и неухрањених људи у Србији удвостручио од 2015. године и од тада до данас износи 400.000 гладних грађана Србије, или скоро 5% укупне популације. Разлог сиромаштву и глади свакако је и пад вредности произведене хране по глави становника у Србији.  Док је вредност произведене хране  у 2011. години по глави становника у Србији износила  430$, та је вредност у 2016. години пала на само 391$. (http://www.fao.org/faostat/en/#country/272).

Ови застрашујући подаци су и пре периода пандемије корона вируса говорили о доминантном сиромаштву српских грађана и великом заостајању Србије, пре свега, у пољопривредној производњи, која је глобални ресурс будућности. Узроци сиромаштва грађана Србије су у неразвијености и ниској продуктивности српске привреде, као и у неефикасној српској држави.

О паду Србије у свим областима говори и тзв. додата вредност – индикатор  који показује ниво развијености различитих сфера друштва од којих зависи квалитет живота њених грађана. Када се ова вредност прикаже у односу на број становника, веома су јасне разлике у степену развоја не само између Србије и земаља Европске уније, већ и у односу на оне традиционално сиромашне, попут Албаније.
 
Према подацима са Еуростата (https://ec.europa.eu/eurostat/web/national-accounts/data/database) додата вредност по становнику у Србији је само 20% од додате вредности по становнику у ЕУ, дакле пет пута је мања. Области попут професионалних, научних и сличних услуга показују још нижи развој и додата вредност по становнику је само 12,9% у односу на европски просек, док је додата вредност по становнику у Србији у државној управи, здравству и образовању у Србији само 13,8% од просека у ЕУ. И поред тврдњи власти да је у овим областима превише запослених, да су плате превелике и да су отпуштања нужна,  ове делатности имају удео од само 13,2% у укупној додатој вредности у Србији, а то је убедљиво најнижа забележена вредност у читавој Европи. Последице овако ниских параметара, малог броја запослених, малих плата су недостатак квалитетних здравствених услуга, лош ниво образовања младих и свакако ниже стопе економског раста.  

И поређење Србије са Албанијом, која се традиционално поима као неразвијена у свим областима, показује дубину српског суноврата али и савремену експанзију Албаније у области пољопривреде и другим областима. Стопе развоја у државној управи, здравству и образовању, где је Србија најслабија у Европи, у Албанији су  у 2008. години износиле 100,2%, а у Србији без КиМ је додата вредност била само 11,9%. Иако се ова разлика након 2012. године знатно смањила, и даље је разлика у корист Албаније била готово двострука (http://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/albanija-je-poljoprivredna-sila-u-odnosu-na-srbiju/ ).

Албанија је имала 2,5 пута већу додату вредност по јединици обрадиве земље у 2019. години па је и у односу на развијене европске земље њена експанзија у пољопривреди интензивна (https://data.worldbank.org/indicator/AG.LND.IRIG.AG.ZS?view=chart ). У области пољопривреде, рибарства и шумарства Албанија је 2019. године са својих  888 евра додате вредности по становнику била на четвртом месту у Европи, док је Србија, без података за КиМ , имала само 406 евра додате вредности по становнику. Ови параметри су у Албанији расли фрапантно у односу на Србију.  Дубину  заостајања пољопривреде у Србији и експанзију пољопривредне производње у Албанији јасно осветљавају и подаци о површини наводњаваног земљишта у Србији и Албанији. Док је у Албанији проценат наводњаваног земљишта 19,6% тај проценат у Србији износи само 1,3%. Подаци ФАО кажу да је, заједно са КиМ, у Србији опремљено за наводњавање 70.000 хектара , док је у Албанији тај део 15 пута већи у односу на Србију и износи 354.000 хектара земљишта које се наводњава. Иако Албанија има само 34,4% обрадивог земљишта Србије (без података за КиМ) ова, у односу на Србију, нова пољопривредна сила има 5,2 пута већу површину која се наводњава.  (https://data.worldbank.org/indicator/AG.LND.IRIG.AG.ZS?view=chart ).

Сиромаштво грађана Србије и ниске стопе раста последица су непостојања јасне и предвидиве економске политике. И заостајање Србије у свим областима и успех албанске политике развоја пољопривреде јасно говоре о последицама одлуке о уласку у нову економску интеграцију  „Мини Шенгена“.  Албанија, која има само трећину обрадивог земљишта у односу на оно које има Србија, постала је у свим областима двоструко успешнија од Србије. Отворене границе за капитал, робу и услуге и радну снагу у оквиру економске интеграције са Албанијом и Севрном Македонијом, може да значи да ће ускоро  радници из Србије одлазити да раде у Албанију. Томе тежи ова власт.

Најзначајнији ефекти економске политике Владе Србије су драстично осиромашење грађана Србије, даља девастација пољопривреде, стагнација привреде и отварање тржишта за развијену пољопривреду будуће Велике Албаније .