Kako činili, tako nam Bog pomogao

Saopštenje sa konferencije za novinare Eparhije raško prizrenske u egzilu i SNO Srbi na okup

Imajući u vidu da Kosovo i Metohija nije samo deo srpske teritorije, već je ono i temelj srpske istorije, nacionalnog i državnog indentiteta, zato se u rešavanju pitanja Kosova i Metohije moraju uzeti u obzir i ove činjenice, što do sada nije činila nijedna vlast od završetka Drugog svetskog rata. U političkom procesu sve odluke vezane za Kosovo i Metohiju išle su uglavnom na štetu srpskog naroda i države Srbije, tako da je konačno rasparčavanje srpskog bića i države Srbije, dovršeno NATO agresijom 1999. godine.

Međutim, i posle ove agresije i uspostavljanjem  međunarodne misije na Kosovu i Metohiji nijedna vlast u Beogradu, do danas, nije na adekvatan način štitila državne i nacionalne interese na Kosovu i Metohiji, već je u celom procesu bila pasivna, bez ideje i inicijative i vrlo često radila po nalogu zapadnih mentora na štetu srpskog naroda i države Srbije, a sve radi očuvanja sopstvenog položaja i vlasti.

Na sve pogrešne poteze i nedostatke aktivnog pristupa o očuvanju srpskog naroda i države Srbije na Kosovu i Metohiji bezuspešno smo, nažalost, sve vreme ukazivali što i danas činimo. Jedan od vrlo važnih zahteva SNO „SRBI NA OKUP“ vlastima u Beogradu bio je da se teritorija Kosova i Metohije proglasi pod okupacijom, nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti 2008. godine, jer je flagrantno prekršeno međunarodno pravo i Rezolucija 1244 SB UN,  što naravno nije prihvaćeno.

Nakon pristanka Beograda da se proces odgovornosti i rešavanje pitanja Kosova i Metohije praktično iz UN prebaci na EU, kao i uspostavljanje “Briselskih pregovora“, na šta smo se oštro suprostavili i ukazivali na nesagledive posledice po očuvanje suvereniteta i integriteta Republike Srbije, ovakvom odlukom tadašnje vlasti, država Srbija je potpuno izgubila prostor za političko delovanje o očuvanju Kosova i Metohije kao njenog neotuđivog dela. Jedan od zadnjih udaraca na ustavno – pravni poredak države Srbije i Rezoluciju 1244 SB UN  bio je i “Briselski sporazum“ koji je potpisan uglavnom na štetu srpskog naroda i države Srbije, a u korist zaokruživanja kosovske nezavisnosti.

Ustupanje  matičnih i katastarskih knjiga po ovom sporazumu iz 2013. godine kao i integracija policije i sudstva, davanje saglasnosti za dobijanje međunarodnog pozivnog broja za Kosovo i Metohiju, kao i  podrška vlasti u Beogradu za učestvovanje Srba na svim izborima koje organizuje tzv. Republika Kosovo daju krajnji pečat negiranja ustavno-pravnog poretka Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije. Upravo svi ovi postupci i odluke koji se realizuju na osnovu “Briselskog sporazuma“, a kojim se sprovodi pravno nasilje imaju za cilj da, korak po korak, legalizuju i legitimišu pseudo-pravni poredak lažne države Kosovo.  Međutim, i pored katastrofalnih posledica, kako po srpski narod na Kosovu i Metohiji tako i državu Srbiju koji je doneo “Briselski sporazum“, medijskom manipulacijom i spinovanjem permanentno se stvara atmosfera u srpskoj javnosti kako je vlast u Beogradu postigla velike uspehe u poboljšanju uslova života Srba u Pokrajini svojom mudrom politikom, a ujedno se sa druge strane tvrdi da je Kosovo i Metohija praktično izgubljeno i da tu činjenicu treba prihvatiti kao realnost.   

Iz svega navedenog vidimo da je proces razgradnje i ukidanja i ono malo institucija Republike Srbije koje su funkcionisale na Kosovu i Metohiji  priveden kraju, kao i da je proces izgradnje institucija kvazi „države Kosovo“ skoro u potpunosti uspostavljen suprotno Ustavu Republike Srbije. Kako bi se ceo proces doveo do kraja a sve odluke  “Briselskog sporazuma“ uvele u legalni tok kao i potpisao  “Briselski sporazum 2“ odnosno sporazum između Republike Srbije i kvazi države Kosovo, neohodno je promeniti Ustav Republike Srbije. Ovaj sporazum bi predvideo međusobno nepriznavanje kao i zabranu Republici Srbiji da spreči samoproklamovanu Republiku Kosova da se učlani u sve međunarodne organizacije, pa samim tim i u UN. Na ovaj način, ova kvazi država bi postala država punog kapaciteta i međunarodno priznata, a srpska vlast bi imala pokriće pred svojim narodom da tu državu nije priznala. Naravno, za ovakav proces neophodno je postići široki konsenzus svih relevantnih političkih i društvenih činioca u Republici Srbiji, pa iz tih razloga, i uz podršku Zapada vlast u Beogradu organizuje tzv. “Unutrašnji dijalog“ o Kosovu i Metohiji.  

Da bi ceo proces išao vrlo kanalisano, a rezultati dijaloga se pretočili u projektovane okvire, sve u cilju dobijanja široke podrške za vođenje dosadašnje politike o Kosovu i Metohiji,  sadašnja vlast pre zvaničnog početka dijaloga putem medija i svih raspoloživih resursa za promovisanje dosadašnje politike i svojih stavova po pitanju Kosova i Metohije izlazi u javnost praktično sa gotovim rešenjem koje dijalog treba samo da potvrdi. U stavovima zvanične vlasti isključuje se svaka mogućnost preispitivanja aktuelne državne politike, osporavanje nekog od potpisanih sporazuma a jedino što može i treba da se menja jeste „naš mentalitet“, „naši mitovi“ i „naša očekivanja“ kao i da će krajnje rešenje za Kosovo i Metohiju biti “bolno“ što samo po sebi govori da je rešenje već poznato. Ovakvim pristupom i načinom vođenja “Unutrašnjeg dijaloga“ jasno se pokazuje da se on neće voditi u najboljem nacionalnom interesu već da će on ostati bez pravne garancije, pošto inicijator  “Unutrašnjeg dijaloga“ nijednog trenutka nije naveo da će se on voditi u okviru Ustava Republike Srbije, čime se omogućava anputacija Kosova i Metohije iz ustavno pravnog poretka Republike Srbije. Ovakav pristup “unutrašnjem dijalogu“ jasno pokazuje da se stavovi stožernih nacionalnih ustanova, patriotskih organizacija i pojedinaca koji u njemu budu učestvovali neće uvažiti, a njihove dobre namere biti izmanipulisane i potrošene.  

Iz ugla konačnog, već projektovanog antiustavnog rešenja jasno je da učešće u takvom „unutrašnjem dijalogu” nema nikakve veze sa nacionalnom odgovornošću i sabornošću. Zato svi oni koji stoje na pozicijama očuvanja Kosova i Metohije, u okviru Republike Srbij, ne trebaju da učestvuju u „Unutrašnjem dijalogu”, jer jedino tako mogu da mu oduzmu legalitet i legitimitet.    

Zato se dijalog vodi forme radi, a u stvari biće to dug monolog koji za cilj ima, ne da državnu politiku prilagodi narodnoj volji, nego da narodnu volju prilagodi državnoj politici. Dakle, o čemu će se voditi „Unutrašnji dijalog“? Nikako o državnoj politici prema Kosovu i Metohiji! Naprotiv, taj dijalog treba da bude neka vrsta „kolektivne promene svesti“, u kojoj se od Srba zahteva da postanu „realni“, kako bi  briselske dogovore počeli da gledaju  kao pobede  i kako bi se, pre svega odrekli mitova. I koja je to „realnost“ koju  treba da  prihvatimo? Naravno, to je  realnost da je „Kosovo i Metohija izgubljeno“!. Ali u ovom dijalogu, očigledno, nije bitno ni kako stvari zaista stoje, ni šta je istina, ni šta je stvarnost, ni šta je državni interes, a ponajmanje šta je pravedno i pošteno – bitno je samo šta vlast, uz podršku Zapada,  proglašava za realnost, istinu i interes. Svi oni koji ustanu protiv ovog stava i imaju suprotno mišljenje biće unapred proglašeni za ratne huškače, neznalice i za one koji blokiraju svaki razgovor a ne nude nikakva rešenja. Međutim, to jednostavno nije tačno, mnoge organizacije a među njima i SNO „SRBI NA OKUP“ mnogo puta je predlagala i predlaže šta bi srpska država trebalo da radi na Kosovu i Metohiji, a šta ne bi trebalo da radi. Kao i mnogo puta do sada i ovom prilikom ponavljamo da pod uslovima svojevrsne okupacije Kosova i Metohije koja je izvršena suprotno međunarodnom pravu treba bezuslovno prekinuti “Briselske pregovore“ proglasiti nevažećim i neustavnim sve postignute sporazume u ovim pregovorima i zatražiti da se ceo proces vrati u UN i u okvire rezolucije 1244 SB UN. Naravno neophodno je fundamentalno promeniti politiku o Kosovu i Metohiji i za ovakav politički proces potrebno je strpljivo i naporno raditi sa dokazanim prijateljima države Srbije. Svakako, sada je više nego jasno da se globalni politički procesi menjaju i oni u budućnosti mogu ići u korist ostvarenja najvažnijih nacionalnih i državnih interesa Republike Srbije.  

I sasvim na kraju, svakako, o svim našim stavovima po ključnim nacionalnim i državnim pitanjima nećemo ćutati, već ćemo se postarati da jasno i glasno o tim stavovima obavestimo onoliko naših sugrađana, koliko je spremno da ih čuje, uprkos svim medijskim blokadama i pritiscima kojima smo izloženi.  

Zato poručujemo svim rodoljubivim Srbima, učinimo ono što je do nas, ostalo će Gospod dati!

SNO  SRBI NA OKUP

_____________________________________

KOSOVSKI DIJALOG – govor g. Artemija, episkopa raško-prizrenskiog u egzilu

Ovo leto, 2017-to ostaće upamćeno u Srpskom narodu ne samo po tropskim vrućinama, gradom koji je u više navrata tukao zemlju Srbiju, sušom koja Srbiju košta (po proceni nekih) više od milajrdu Evra, nego daleko više od svega toga zbog ”lomljave kopalja” oko svetog Kosova. Istina, oko Kosova ”koplja se lome” već punih 628 godina, uvek i svagda sa jednim ciljem: odbraniti SVETO KOSOVO  kao nešto najsvetije u istoriji Srba, kao osnov i temelj našeg narodnog indentiteta, kao ”zvezdu vodilju” kroz sve tmine i pomrčine, kroz sve urvine i ponore naše burne istorije. No, lomljava kopalja oko Kosova zadnjih godina, nadmašila je sve što se do danas zbivalo na Kosovu i oko Kosova, čak i ono iz 1389. godine.Tada je postojala jasna vizija i cilj pred svetim Knezom i njegovim vitezovima, i oni su svesno  hrabro išli ka tome cilju – Carstvu nebeskome. A danas? Lutanja bez smisla i cilja.

Dijalog, dijalog, dijalog … sa svim i svakim u zadnjih deset godina, dijalog koji je svakog dana, svakog meseca i svake godine sve više izdvajao i udaljavao Kosovo (i Metohiju, to dvoje uvek ide zajedno) od Srbije brzinom svetlosti. Bilo kako bilo to se nekako podnosilo, nada je uvek postojala da je i ”to” radi očuvanja Kosova u Srbiji i za Srbe. Ali, vremena se menjaju. Ta brizina odvajanja Kosova od Srbije, nekima se učinila presporom. Negde im se žuri ili ih neko požuruje. Tek ove godine umesto dijaloga ”sa svim i svakim” lansirana je idejada Srbi između sebe vode dijalog o Kosovu, kao ”unutrašnji dijalog”. Radi čega? Mediji – štampani i elektronski – ponavljaju, pišu, govore, – radi konačnog rešenja ”kosovskog pitanja”. Kome se to žuri?

Početak tog ”dijaloga”, novi Predsednik Srbije, g-n Vučić,u svom inauguracionom govoru, najavio je za početak septembra. Ta vest je mnoge šokirala, jer su shvatili da tu nisu čista posla. Neki su zamišljalida će to biti neki organizovan skup, (ne celog naroda, nego) mislećih Srba, kojima glava služi ”ne samo za šišanje”, da će  se na tom skupu zauzeti stav kako bi Kosovo bilo i ostalo tamo gde je vekovima bilo (još od svetog Stefana Nemanje) – u grudima Srbije, kao njen najsvetiji deo. Umesto takvog dijaloga (ako je nekome baš stalo za dijalogom), mi celo leto slušamo ”monologe” pojedinaca, koji iznose svoja mišljenja i stavove, kako bi pitanje Kosova moglo i trebalo biti rešeno. Na kraju će začetnik te ideje unutarsrpskog dijaloga,  g-n Vučić objaviti da je dijalog završen, i na osnovu iznetih (pojedinačnih) stavova i mišljenja, izvući zaključak i rešenje. Kakav zaključak? Kakvo rešenje? Ne smem ni da pomislim. Svima je jasno, kuda sve to vodi i radi čega. To je on ”pojasnio” uskoro u svom autorskkom tekstu objavljenom u Blicu (24. Jula 2017.), gde je izneo svoje osnovne postavke, koje govore samo jedno ”spas Srbije je u žrtvovanju Kosova (i Metohije)”.

Zato nam on, ne plašeći se da mu se ”o glavu razbije kosovski krčag”, smelo poziva da ”prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak”, te da pokušamo ”da budemo realni”. U tom cilju, Srbija ne sme da bude ”bahata i arogantna kao što je neretko bila”. Rešenje kosovskog pitanja, stoga ne leži  ”u našim mitovima” (naša šestvekovna realnost), te je potrebno ”da svi zajedno pronađemo odgovor… koji će biti trajan”. Zato nam je potrebna ”promena u našoj kolektivnoj svesti” (da prestanemo biti što jesmo – Srbi i Pravoslavci). Tada, o lepote, ”svi putevi političke saradnje i ekonomskog napretka bili bi otvoreni za Srbiju. Vrata Evropske unije, takođe” i eto nas u davno obećavanoj svetloj i boljoj budućnosti.

Posle toga teksta krenula je plejada pozvanih i nepozvanih sa svojim izjavama i mišljenjima, kako bi i zbog čega trebalo baš tako rešiti pitanje Kosova. Daleko bi nas odvelo navođenje (i kometarisanje) svih tih mišljenja i razloga, a i nepotrebno je. Javnost je sa tim dobro upoznata. Ipak, treba reći da neki od mislilaca i dušebrižnika za Kosovoutrkuju se ko će servilniji biti i podržati ”grandioznu” ideju g-na Predsednika.

Početak unutar-srpskog dijaloga predviđen za septembar odložen je bez ikakvog obrazloženja za oktobar, da bi se tek 31. oktobra održao prvi okrugli sto pravnika, kao početak tog dijaloga. I tu je svaki od prisutnih iznosio svoje mišljenje i stavove, ali je ceo skup završen bez konkretnog zaključka. A i čemu će, kada je Predsednik još od ranije isticao (kao u svom autorskom tekstu, pa i kasnije) svoje stavove, koje će on, po završetku dijaloga, OBZNANITI. No, učinilo mu se da će dijalog potrajati, a njemu se žurilo da što pre upozna javnost i pobere lovorike za svoj, po svoj prilici, konačni stav, te je pretekao početak dijaloga i u NOVOSTIMA već 30. oktobra svečano objavio: ”Moramo se osloboditi mita da je na KiM sve naše, ali i laži da ništa nije naše”. O kosovskom mitu je govorio i ranije, negirajući najrealniju srsku realnost na kojoj smo opstali i na kojoj počivamo.

Ali, ako bi se prihvatilo njegovo mišljenje da zato što ”na KiM nije sve naše”, možemo i bez njega, tek da sačuvamo ”(po)nešto što je (tamo) naše”, misleći verovatno na naše svetinje, kuda bi nas to odvelo. Sigurno u Zemlju Nedođiju, kako je govorio sveti Vladika Nikolaj. Tačno je da na KiM ”nije sve naše”, ali je mnogo tačnije da je KiM – naše. Idući logikom da deo Srbije na kojem ”nije sve naše”, možemo i da žrtvujemo i nekome ustupimo, moglo bi nam se desiti  da ostanemo bez Srbije. Jer, u Raškoj Oblasti, u Vojvodini, u Timčkoj Krajini, pa i u samoj Šumadiji, nije ”sve naše”. Da li bi, ako neko zahteva, od svega toga trebali da se odreknemo zato ”što tamo nije sve naše”. Gde bi nas takva politika odvela … neka svak zaključi, pa onda neka razmisli o unutrašnjem dijalogu o Kosovu.

KOSOVO  –  MONOLOG ILI DIJALOG – PITANJE JE SAD

Iako sam apriori protiv takvog dijaloga, iako znam da nataj dijalog neću biti pozvan, ipak smatram da je potrebno da ukratko ovde iznesem neka svoja razmišljanja kada je Kosovo i Metohija u pitanju. Na to mi daje pravo moj dvadesetogodišnji život i rad na Kosovu kao episkpa raško-prizrenskog. Za to vreme, po zahtevu svoje službe, ali i po svojoj savesti, upoznao sam dobro kako teritoriju Kosova, tako i život i stradanje našeg srpskog naroda na njemu. Zato me i sada, posle nasilnog progona sa svetog Kosova, i dalje ”sve rane (Kosova) i moga roda bole”. To me je i navelo da progovorim o najvažnijem i najsudbonosnijem pitanju Srba i Srbije.

Pre svega treba reći ono što svaki Srbin/Srpkinja zna i u dubini svoga bića oseća, da Kosovo (i Metohija, to uvek ide zajedno) ne pripada ni jednom pojedincu, ni jednoj partiji, ni jednoj generaciji Srba, te da o sudbini Kosova oni ne mogu ni odlučivati u poslednjoj instanci. Kosovo je SRPSKO jer pripada svim Srbima svih vekova i svih generacija (prošlih i budućih). Pitamo se: moželi se o Kosovu govoriti, raspravljati ili odlučivati, a da ne oslušnemo (i uvažimo) glas onih koji su za Kosovo živeli i umirali. Ko može i sa kojim pravom njih lišiti Kosova? Ko može i sa kojim pravom preseći nit koja povezuje generacije, te buduća pokoljenja (bez njihovog glasa) lišiti Kosova? Na čemu će oni zasnivati svoj život, u čemu će nalaziti njegov smisao?

 Pa šta da činimo sa Kosovom? Da li da ponovo krenemo u rat, u novi kosovski boj? Ne, nikako. Niko to ne zagovara i ako se nekima to prigovara. Treba samo imati svesti i dobre volje, sagledati realnost na Kosovu i to zvanično objaviti ”gradu i svetu”. Ta realnost je da je Kosovo neotuđivi deo teritorije države Srbije i kao takav pod OKUPACIJOM od 1999. godine. A po svakom Božijem i ljudskom i međunarodnom pravu, okupirani deo neke države i dalje ostaje deo te države, ali pod okupacijom. Zna se kako se pod okupacijom živi. Bar mi Srbi imamo iskustva u tome. Okupacija se trpi, ali se u isto vreme radi i na oslobađanju okupirane teritorije. Ona nikada ne može postati nešto ”drugo”, jer svaka okupacija je privremena. To je ono što je vlast Srbije trebala da objavi odlukom Narodne Skupštine još 1999. Ili bar 2008. A nije kasno ni sada. To je jedini državotvorni i dostojanstveni čin.

Umesto toga, krenulo se u dijaloge i kompromise po Briselu i drugde, i vidimo dokle smo stigli i šta nam se sa Kosovom desilo. Sadašnji ”unutrašnji” dijalog treba samo da na stvoreno stanje udari pečat i stavi tačku. Taj dijalog nije ništa drugo do paravan koji treba da pokrije ili bar podeli istorijsku odgovornost za gubljenje Kosova, tj. da se odgovornost prebaci na ceo narod. Ko je častan Srbin, rodoljub i patriota, u tome neće učestvovati. To zavisi od svakoga od nas i naše slobodne odluke.

___________________________________________________________________