Kako je nastala zastava EU

Autor: Isabelle Gaudeul-Ehrhart, DG ENER

S obzirom na ono što sada znamo o tridesetim godinama prošlog veka i na to koliko su one bile daleko od mirnodopske idile, san Pola Levija zvuči suludo. Ali, njegovom srcu je bila bliska ideja o simbolu koji će ujediniti narode Evrope. Rođen 1910, imao je svega tri godine kada je izbio Prvi svetski rat, te su njegova najranija sećanja na ratom zahvaćen kontinent snažno uticala na mladog studenta. Razgovarao je o toj ideji sa svojim profesorom – budućim belgijskim ambasadorom u Ujedinjenim nacijama – i to je i izabrao za istraživački rad.

Nekoliko godina kasnije, pošto je diplomirao ekonomiju, Pol Levi je počeo da predaje na univerzitetu i radi kao novinar za Belgijski radio. Kada se Drugi svetski rat obrušio na Evropu i Belgija je ponovo bila okupirana, odbio je da radi za nacističke medije, te je ubrzo uhapšen i poslat u koncentracioni logor, što ne iznenađuje s obzirom na njegovo ime i stav prema okupacionim snagama.

Njegovi voljeni su nekoliko meseci kasnije saznali strašnu vest o njegovoj smrti preko (tada) tajnih novina La Libre Belgique. Poslednja počast borcu otpora – eulogija na BBC-u – emitovana je oktobra 1941.

Pol Levi nije imao ni trideset godina. Ali, šta bi sa njegovim snom o zastavi Evrope? I kako je nastala evropska zastava kakvu danas poznajemo?

Potraga za inspiracijom

U stvari, Pol Levi nije umro u koncentracionom logoru. Uspeo je da pobegne i nakon neverovatnog bega kroz Francusku, pešačenja preko Pirineja, zatim putovanja kroz Španiju i Portugaliji, pa brodom do Gibraltara i potom Škotske, konačno je stigao u London. Kada su Saveznici počeli da oslobađaju Evropu, vratio se na kontinent kao ratni izveštač.

Posle Dana pobede (Dan Evrope), vratio se da radi za Belgijski radio da bi ubrzo bio imenovan za prvog direktora za štampu i informisanje prve evropske institucije – Saveta Evrope, u Strazburu. Petnaest godina nakon što je podelio svoj san sa profesorom, Pol Levi je konačno bio u poziciji i da ostvari taj san.

Tim evropskih pristalica i stručnjaka za heraldiku počeo je da radi na raznim dizajnerskim rešenjima. Isprepletani krugovi? Ne, previše podseća na Olimpijsku zastavu. Zeleno E (kao Evropa) na beloj pozadini, inspirisano Evropskim pokretom? To nije dovoljno lepo niti dovoljno inspirativno za zastavu Evrope. A, na primer, krst, kakav su prvih deset zemalja članica Saveta Evrope imale na svojim zastavama, kao što je imala i Međunarodna panevropska unija? To su odbacili socijalisti i Turci smatravši da je previše hrišćansko. U duhu kompromisa, neko je čak predložio kombinaciju svega: krst, E, simbol Strazbura. – Prenatrpano.

Pol Levi i njegov tim nikako nisu uspevali da pronađu pravu ideju – jedinstven, lep i inspirativan dizajn koji će okupiti ljude i ujediniti evropske zemlje. Sve dok jednog dana generalni sekretar Saveta Evrope nije primio poklon od nemačkog privrednika koji je putovao u Japan. Bio je to komad plave svile sa zlatnom zvezdom u sredini koja, kako je rekao, za njega predstavlja ujedinjenu Evropu.To je bila inspiracija koju su tražili. Ideja Pola Levija je bila da se zadrže osnovni elementi dizajna sa nekoliko zvezda poređanih u krug.

Pronalaženje rešenja

Nekoliko zvezda, u redu, ali koliko tačno? 15 koliko je u tom trenutku bilo zemalja članica u Savetu Evrope? Nemačka se protivila jer nije htela da se Sar računa kao zasebna nacija. Onda, dakle, 14? Ovog puta se usprotivio Sar, uz podršku Francuske. A 13? Ne, mogao bi da bude zlosrećan. Dobro, onda 12? Ovog puta se niko nije usprotivio! Još bolje, dvanaest je takođe bio simbol savršenstva i potpunosti. Tako je konačno osmišljena zastava za Evropu.

Ostala je na kraju još samo jedna prepreka – i to velika. Zastavu je trebalo da usvoje članovi Skupštine i Savet ministara Saveta Evrope. Vrlo mudro je Pol Levi shvatio da se ministrima možda neće svideti činjenica da im nije data mogućnost da biraju između više dizajnerskih rešenja, te je potražio drugu ideju. Kreirao je drugo rešenje koje je bilo dovoljno dobro da konkuriše prvom, ali ne i da bude usvojeno.

Njegova alternativna zastava je imala istu plavu pozadinu, ali je imala bezbroj zvezda. Bila je jednako lepa kao prvi dizajn, ali prosto nije bila praktična – tolike zvezde su namerno onemogućavale bilo kakvo štampanje ili reprodukovanje u velikom formatu. Par dana kasnije, kada je trebalo da izaberu jedan od dva projekta, ministri su, u svom oštroumlju, glasali za dizajn koji poznajemo danas. Savet Evrope ga je formalno usvojio 8. decembra 1955.

Tri decenije kasnije, 29. juna 1985, zastavu je usvojila Evropska zajednica i sada je poznata širom sveta kao simbol ujedinjene Evrope – baš kako je Pol Levi sanjao mnogo godina ranije.

Izvor: EU Info centar

______________________________________________________________________