Kako sprečiti da se ponove Lučani?

Posle dva paketa vladinih zaključaka kojima se „regulišu“ i stvaraju fer izborni uslovi treba očekivati i da se vlada pozabavi sprečavanjem pritisaka na birače.

Kako izbeći nove Lučane odnosno situacije u kojima aktivisti stranaka tokom kampanje rade razne poslove po kućama zauzvrat očekujući glasove, kako sprečiti dolazak crnih džipova u kojima su rmpalije koje u malim sredinama „privode sigurne glasače“ na birališta, kako da se građani zaposleni u javnim preduzećima ne plaše da će ostati bez posla u koliko odbiju da učestvuju na mitingu neke stranke ili ako odbiju da nađu još pet osoba koje će glasati za tu partiju?

To su pitanja na koja se očekuju odgovori ove vlasti i okolnosti u kojima su se odvijali protekli izborni ciklusi i zbog kojih je ova vlast odnosila ubedljive pobede.

Politički konsultant Đorđe Belamarić za Danas kaže da sve partije rade tzv. GOTV ili motivaciju svojih birača da izađu i glasaju.

– Čitava kampanja, ali i političko delovanje partija se svodi na identifikaciju birača i pravljenja baza adresa i telefona kako bi se ti birači zvali i izvodili na izbore. U Britaniji čak partije koriste tzv. „loto listiće“ sa brojevima birača iz biračkog spiska kako bi vodili evidenciju o glasanju svojih birača i po potrebi zvali, vozili, ispratili birače do biračkog mesta… – ukazuje on. Kako dodaje, druga je stvar nemoralni pritisak na birače, ucenjivanje i potkupljivanje.

– To je s jedne strane zloupotreba državnih resursa, a sa strane pitanje ličnog integriteta svakoga od nas. Za koliko želimo ili ne želimo da prodamo glas kao najveću vrednost slobodnog čoveka. Na kraju je sve u rukama opozicionih partija koje moraju da ponude politički program koji vredi više od 50 evra za koliko se kupuje glas – smatra Belamarić.

Izvršni direktor CeSID-a Bojan Klačar je nešto konkretniji. On kaže da se bi se problem pritisaka na zaposlene u javnim preduzećima i u lokalnim samoupravama mogao urediti donošenjem internih akata tih preduzeća i lokalnih samouprava, a u kojima bi se jasno navelo da su službenici i zaposleni pošteđeni od pritisaka bilo kakvog učešća u političkim aktivnostima bilo kojeg političkog subjekta.

– Akt bi propisivao i mehanizam koji se pokreće u slučaju da se ta zabrana pritiska prekrši. Zaposleni bi znao kome treba u tom slučaju da se obrati. I treći važan deo tog akta bile bi kazne za one koji vrše pritisak na zaposlene – objašnjava Klačar.

On dodaje da je vrlo važno i da se sa najvišeg političkog nivoa pošalje poruka rukovodiocima da je takva kampanja zabranjena odnosno da se suzdrže od pritisaka jer će biti oštro kažnjeni. Uz to, kako ukazuje Klačar, bitan deo smanjivanja pritiska je stvaranje okruženja u kojem se zaposleni oseća slobodnim da prijavi ono što oseća kao pritisak.

– Trenutno je okruženje takvo da se zaposleni osećaju izolovano, nezaštićeno, neslobodno i nesigurno. Kako da se oseća pojedinac u nekom javnom preduzeću u malom gradu kada zna da su mu nadređeni, direktor, predsednik opštine pa naviše članovi jedne partije. Poruka sa najvišeg političkog vrha da niko ne sme da nad njim vrši pritisak i da ga ucenjuje može biti delotvorna za njegovo oslobađanje da prijavi takvo ponašanje – objašnjava Klačar.

Kada je reč o raznim vrstama pomoći tokom kampanje posle kojih se zauzvrat očekuje glas, Klačar kaže da humanitarni rad nije dozvoljen te da u slučajevima kršenja te zabrane treba da reaguje Agencija za borbu protiv korupcije.

– DŽipovi bez registarskih tablica su u nadležnosti MUP, dolazak džipova registrovanih na javna preduzeća iz drugih gradova može biti zloupotreba javnih resursa. Najavljuje se da će biti jasno definisanje šta su javni resursi kako bi se sprečilo njihovo korišćenje u kampanji i to se može uraditi kroz Zakon o finansiranju političkih delatnosti. Kad je reč o duplim biračkim spiskovima, oni ne smeju da postoje i tu je jasno reč o zloupotrebama koje su kažnjive – objašnjava on.

A na pitanje kako regulisati kampanju sigurnih glasova, on odgovara da je tanka linija između političkog pritiska i kampanje koja je dozvoljena svuda u svetu.

– SNS je najagilnija u sprovođenju kampanje sigurnog glasa, iako su i ostale partije na vlasti od 2000. to radile. Pitanje je da li su pritisci na građane u takvoj kampanji naređeni sa vrha partije ili aktivisti sami prelaze granicu – navodi on.

Kako dodaje nemoguće je u potpunosti zabraniti kampanju za siguran glas ali ono što se može uraditi je da se kroz Zakon o zaštiti podataka o ličnosti jasno definiše na koji način se mogu koristiti podaci koje politički akteri dobiju od građana uz njihov pritisak. Tu se misli na brojeve telefona, mesto stanovanja, mejlove, JMBG…. Druga stvar, kako Klačar navodi, jeste da bi bilo dobro da postoji poruka za one koji sprovode kampanju da postoji granica do koje se može ići.

– Dakle njihov posao se završava kada dođu na nečija vrata i neko im ih otvori ili im neko ne otvori vrata. Nema prisile za razgovor u zamenu za posao, novac ili neku uslugu jer to postaje politička korupcija. Uz to ljudima treba i objašnjavati i ukazivati na njihova prava i slobode. Odnosno da to što su nekom otvorili vrata ili dali svoj broj telefona ili druge podatke ne znači da moraju da glasaju za tu partiju ma koliko ih ona zvala da izađu ili ne na izbore – zaključuje Klačar.