Prethodni članak
Mladima prekardašilo, naduvani balon je morao pući kad-tad
Nezahvalno je baviti se „prorokovanjem“, ali ono što je izvesno jeste da ovaj naduvani balon mora da pukne, ističe član Pokreta slobodnih građana (PSG) i istaknuti srpski glumac Sergej Trifunović.
Njegova opaska usledila je na pitanje kako vidi razrešenje nagomilanih društvenih napetosti i trajuće političko-institucionalne krize u Srbiji, kao i mogu li studentski protesti i bunt, otpočeli nakon tragedije na novosadskoj železničkoj stanici, učiniti neophodan proboj ka boljem i pravednijem društvu.
Trifunović opominje da smo kao društvo dozvolili „da stvari odu predaleko„, a da je režim „bockao i pomerao granice svakim našim nečinjenjem„.
– Ovo društvo, zaostalo, neempatično, nenaviknuto na demokratiju, eutanazirano u svakom smislu, propuštalo je da reaguje i uvaljivalo se dublje i dublje u sve veće nedaće i blato. Međutim, desilo se ono što se dešava otkad je sveta i veka – smena generacija. Ovi mladi ljudi su jasno i glasno rekli: ne pristajemo da živimo u ovakvoj državi – ocenio je Trifunović za „Ozon Press“ i dodao da se novoj generaciji dogodio i momentum: „ako je režim jedanaestogodišnjem dečaku (masakr u Ribnikaru) makar metaforično stavio pištolj u ruke, Urošu Blažiću (ubistva u okolini Mladenovca) je to, imajući u vidu neovlašćeni arsenal oružja koji je njegov otac, član SNS, držao u kući, uradio gotovo bukvalno. Ako se uzmu u obzir nebrojene prijave policiji za njegovo nasilničko ponašanje sa nikakvim ishodom, to samo pojačava i potcrtava taj postupak„.
Trifunović, dalje ilustrujući obnevidelost i, kako kaže, otupelost našeg društva, naglašava da smo posle Ribnikara i Dubone, potpuno prevideli ono što se dogodilo trećeg dana, 5. maja – a u nekoj, „pretpostavljeno normalnoj i
– Pitamo se, kako je moguće da osuđenom pedofilu bude dozvoljen rad sa decom? Odgovor je krajnje jednostavan: njegova jedina kvalifikacija je bila članska karta vladajuće Srpske napredne stranke – navodi Trifunović.
Po njegovim rečima, kod mladih i osvešćenih, dvaput renovirana i otvarana zgrada Železničke stanice u Novom Sadu, „na kojoj se ukralo više miliona evra„, sa 15 nastradalih ljudi, i to samo četiri meseca posle drugog otvaranja, označilo je podvlačenje crte i vreme za odluku.
– Mladi su sadašnjost i budućnost Srbije. Oči svih nas su uprte u njih, oni su naš glas, savest i nada. I zvezda vodilja. Ako smo mi sami bili indiferentni, nemoćni, oni nisu. I zato ih treba pratiti – jasan je Trifunović, inače bivši predsednik PSG-a.
Na konstataciju da su ovde „krize sa unutrašnjim i stranim neprijateljem“ postale toliko učestale da su i prozrive, te da se čini da i medijskim manipulacijama najpodložniji postaju na to imuni (poslednje otrovne strelice slate od vlasti prema studentima iz Hrvatske, tobože agentima stranog uticaja i „afera“ sa srpskim studentima koji imaju državljanstvo Hrvatske koju su proizvele Večernje Novosti), Trifunović kaže da „radikali i postoje isključivo na krizama koje sami proizvode“, dok one prave, kako navodi, ne umeju da hendluju.
– Reagovati na svaku njihovu bljuvotinu, kojih na dnevnom nivou ima previše, gubljenje je vremena. Trebalo bi delovati onako kako ova deca deluju: zahtevati reakciju nadležnih institucija. U autokratskoj, partitokratskoj državi – uređenoj prema mozgu jednog lika, koji je služio ‘najgorem šljamu’ zvanom Šešelj i strpljivo vrebao svoju šansu iz prikrajka – institucije su odavno uništene. Ta deca ih uspostavljaju samim time što traže ono osnovno zbog čega one uopšte i postoje, a to je delovanje – smatra sagovornik.
Upitan šta bi video kao prioritete po promeni vlasti, kad god do nje došlo, kao i može li Srbija i njeno društvo uspeti ako po smeni vlasti izostane „6. oktobar“, Trifunović je rekao da je najpreče „uspostavljanje jedne od najvažnijih institucija jedne države, pravosuđa„.
– Kada bi se procesuirali svi oni koji su se bavili korupcijom, pljačkom, ubistvima, tada će se pravosuđe uspostaviti. To je katarza koja nam je svima neophodna – da bude nedvosmisleno jasno da se takve stvari ne mogu i ne smeju ubuduće nekažnjeno raditi – zaključuje Trifunović, uz simboličko zapažanje, „da smo 6. oktobra ‘obesili Miru i Slobu na Terazijama’, sa glavom naopačke kao Musolinija i Klaru Petači, ne biste čuli za Aleksandra Vučića„.
__________________________________________________
